Otadžbina, 01. 02. 1889., S. 179

176

АРНАУТ-БУЛБУЛ

измаћи испред очију. Ја иостадох од ватренога љубавника мачка што вреба. II тако ми долажаше по некад, као да је и Хасо заљубљен као и сви остали, само што то крије или што је мудар или што је стидљив. А то Емпни беше таман 110 вољи. Баш та уздржљивост његова чинила јој се мушка и достојансгвена и за мене најпосле беше јасно као дан. да га љуби свим срцем и свом душом. Више се није могло сакрити: нова љубав полако истисну стару и само је још требало ирилике иа да и сви остали то виде. У том и облетања од стране гостију узимаху све већи размах. Људи се почеше најпосле љутити и захтеваху живо , да се учини један пут крај тој неизвесности. Нека пође за кога хоће; остали ће бити задовољни својом судбином. Али да и даље остане по старом, то не може више. Леиа Арнаутка на 1,е се на велико.м чуду и кад виде , да је ствар заиста озбиљна, а она захте, да јој се остави три месеца да се промисли, за кога ће поћи. Надала се зар, да ће за то време и Хасо отворити уста. Али три месеца бише и прођоше а он ни једне речи не ирослови о љубави. Емине се веома сневесели кад дође крај року. Морала је најиосле доћи до уверења , да се иреварила у рачуну и очекивању, да млади Узуновић и не еап а о љубави и да је била права луда, што му је своје срце поклоннла. Кад би у вече , дође као обично у каву али бледа и брижна. Гости бехт сви на окупу по мивдерлуцима, пуше и ћуте. И Хасо беше на свом обпчном месту. Емина узе тамбурицу и иоче куцати нешто без икаква смисла. За тнм запева неку жалостивну арнаутску песму, коју никад пређе није певала. Глас јој мекан , слабији него другда али не дрхти, макар да јој пуне груди одскачу на сваки дах. Очи пуне суза и подигнуте толико, да поглед не пада ни на једнога од шц-. Песма да се човек заплаче. Сви слушају потресенн необичне гласове и кад последњи звуци уминуше, у