Otadžbina

СДИВНИЦА

Зб

Испрва смо у пркос зиме п глади — јер ваа дан нити је коме падало на ум да једе, нити смо имали са собом шта за јело — правили по мало шале. Нарочито сам ја задевао пуковника Пантелића питањем хпта је он скривио, те у ме«то да седи у врућој ађутантској собп Краљевског двора у Београду, мора сада по овом мраку, гладан и жедан да се мрзне по сливничком пољу? Он се преко воље смејао, а и мени није баш збиља било до шале, јер мрак постајатпе све гушћи, ми избуљисмо очи гледајући у ону тачку на теренском басамаку иза које беше нестало Краља и његове мале пратње, а Краља нема те нема.... Мучно осећање обузе нас све, али смо ћутали. Најзад неко проговори из мрака : — Ми смо погрешили, што нисмо отишли с Краљем! — На против — зачу се други глас — погрешили би да смо отишли, јер је Господар изрично зановедио да останемо. — Знам, али није поименце казао ко да остане, а ко да иде. Краљ је само гардисте изрично поменуо. Као што су она тројица отишла с њим , могли смо и ми. Штаб и свита и онако су спали на минимум! Опет сви ућутасмо. Топовска рика и пушчана ватра беше давно престала на целој линији. Свуда мртва тишина и мрак. На један пут потпуковник Пинтер учини „Аћ, луан!" окрете коња назад и пође. — Куда ћеш? — упитах га ја немачки, да не разуму гардисти. — У Цариброд, иа у Пирот! —- рече он такође немачки. — Којешта. Како би то изгледало, кад се Краљ врати и упита за тебе, да му одговоримо да си отишао натраг ? — А ко је опет то видео, да врховна команда једне з*