Otadžbina

ПОЗОРИШНИ НРЕГЛЕД

671

и:; царства романтичне сањарије бадио у практичан живот садашњег доба, и француска, модерна комедија, тежи да заузме ово зем.ч>иште. Оиисујући прилпке из садањег социјалног ншвота, а одбацујући болесни романтизам са свима његовим нервозним изиенађењима и чудиоватим пригодама, спушта се модерна комедија у сваковрсна питања, која се око нас повијају. Ова је врлина узрок оној доброј и практичној страни, која код модерне комедије влада. Без много вике и ларме, без шкодљивог и непотребног раздраживања нерава, ми видимо како се пред нама крећу слике из најобпчнијега живота. Друштвена драма неће да је слушкиња свечанијим моментима свечаних личности. Она тражи грађане, она служи њима. Но поред свију ових врлина, које на себи носе, већпном печат снољашне, формалне, карактеристике, модерна комедија имаде у својој суштини једну изванредиу ману, која ће јој вазда сметати да се до стененица класичне драме узвиси. — Логична следственост у посматрању оних, психичнпх, покрета, који се јављају у лицима и радњама што се око њих врзу, врло је површна; она се, шта више, н губи за љубав форме, која се овде истиче. И та мана причињава да је ова модерна школа пролазног значаја. То чини да модерна комедија неће узићи на висину својих предака. Ако семодерна комедија и дотакне по неки пут ове психичке радње, она је не исцрпљује до дна у свима њезиним побудама и кретањима, као што је то била дел класичних писаца и писаца. школе Шексппрове. Ова особина модерне комедије можда је, у неколико, и од користи, нарочито по писце којих таленат чесго и није у стању да одговори оним захтевима, који модерној школи не достају; који не смеју да се спусте у дубину душе човечије, исиитујући узроке оним душевним ерупцијама, које су се већ испољиле. Њима је много лакше схватити п иредставити спољну, видљиву, страну људскога живота, него оно што мало час напоменусмо. Но у колико овај не.достатак иада у очи као грешпа мана код онога дела публике, која осим елегантне форме у франц. комедији, хоће мало н дубље нсихолошке студије за себе, у толико је та мана ностала врлином код оног дела публике, која у позоришту не тражи себн душевне хране, него забаве за неколико часова. Шта више она би сматрала за кулук упуштати се са писцем, у питања од дубљега значаја. II тч је доста ако се писац тога питања само површно дотакао. Примера ради: Фромон и Рислер имају заједничку радњу и — заједничку жену. Фромон, упропашћује радњу због те жене. Кад за ово дозна Рислер рогонос-ац, он баца жену на колена, очита јој моралну лекцију, отера и подиже радњу на ново. Дело је свршено; задо-