Otadžbina

XII

свога народа. Има ли што лепше од ове легенде која казује: да љубав к отаџбини небо оеваја! Пао је погдавар иј) г нак, али царство сриско тада пало није. Капитулацијом бугарском код Никопоља и погибијом цара Шишмана г. 1888-ме пала је држава бугарска, да се тек у наше дане предигне. Погибијом угарском код Мохача и смрћу краља Лајуша, пала ,је и краљевина угарска. Али погибијом нашом на Косову није пала држава српска. Она је остала да с ранама, којејена Марици и сад на Косову добила, живи још пуних 70 година. И не само да живи, него да се ненрекидно бори, да ране задаје и да се новим ранама покрива. Има један велики Факат историјски, који се превиђа. Турци нису Србију освојили. Турци су Србију заузели кад је организам државни, под многобројним сгарнм незалеченим и новим ранама, од унутрашње немоћи сам од себе, издахнуо. Управо би се нре могло једно друго питање да постави. Да ли се и колико има захвалити битци косовској, што су Србија и Босна могле још пуних 70 година остати као истина султану васалне, али тек народне автономне државе, са својим народним династијама ?! Турци су се враћали с Косова као да су побеђени. Нису могли враћати се са славом, јер су носили собом мртво тело султана Мурата и мртво тело султанова сина Јакуба. Бар један део сриске војске са Косова враћао се као да није побеђен. Влаткови Бошњаци могли су причати, да је битка била страшна и крвава, да је са српске стране кнез Љзар погинуо, а са турске сам цар Мурат, да су се Турци кренули натраг пут Једрена, као што се они опет крећу пут Босне. Овако су ствари доиста и изгледале. И почем је већа забуна владала у турској војсци и на турском двору у Једрену, но у војсци босанској и на двору краља Стеоана Твртка, и почем се за онај мах није било бојати никаквих политичких штета за босанско краљевство — то је босански краљ и могао да својим пријатељима у Далмацији и Италији пише, да се свршетак боја косовског може сматрати као победа хришћанског оружја!