Otadžbina

■ЈКДАН ЦОГЛЕД НА НСТОРИЈУ СВЕТА

излишно. На што доказивати оно, о чему се нико не сумњз ? Место тога желео бих, да у најкрупнијим потезима нацртам слику човечанства. како се оно из првобитног стања поступно развијало, док је до данашњег развитка дошло ; желео бих, да се пред нашим душевним очима као у неком чаробном калеидоскопу редом иојаве оне велике личности, они велики догађаји, који су овај развитак стварали или на-њ утицали. I Бацимо поглед на иредпсторијског човека у најранијој његовој појави. Како је јадан и жалостан ! Бесвесно лута он по новом за њега свету, двонога животиња међу осталим животињама ! Не познаје дејство ватре ; не уме ни да говори. само му иојединп неартикуловани узвици и незграпни покрети тела ноказују. шта се у успаваној души његовој збива. Он зна само за телесне потребе. Он је ловац. Храни се рибом, шкољкама, иресним месом животиње, коју је каменим оружјем убио и њеном се кожом заоденуо. Од непогоде времена склања се у пећину, за коју се бори са зверовима. Ко би помислио, да ће ова бедна створења постати праоци Аристотелу, Декарту, Шекспиру. Лајбницу и Канту. Проналаском ватре прешао је првобитни човек у нову епоху развића. Ватром се грејао, на ватри је готовио себн питомију храну. Почео је живети под шатором и у колиби. Дивље животиње почео је припитомљавати за своју храну и послугу. Од ловца постао је иистир. 0 пастирскпм животом развио се породичнн живот, развио се појам о својини и имању, које се скоро искључно састајало из домаће стоке. Пастиру се досадило лутање са својим стадима, па се станио на једном месту. саградио себи кућу и постао зсмљорадин. Земљорадпн стојп већ на прагу цинилиза-