Otadžbina

ЈЕДЛН П0Г.1ЕД НА ИСТОРПЈУ СВСТА

грчке. У вештпнама је Рим такође оскудан ; што је било сликара, вајара у Риму, били су већином Грцп. Али је Рим имао највеће иравнике н право као наука нроизвод је чисто римскога духа. То се исто може рећи и о неким грађевинама. о триумФалним сводовпма, водоводима, друмовима. мостовима. где Римљани нису имали ништа од Грка да науче. Рим је просвету и цивилизаннју однео на запад Евроне, н тпм је латински језик постао а још п сад је општа свеза научењака целога света. Два су Фактора имала одсудан утицај на судбу римске државе, а оба чине уједно н прелаз из старога века у средњи. Ти су Фактори хргухћанство и сеоба. народа. V Хришћанство се појављује у римској држави још под првим царевима. испрва као секта у самом јеврејству, а доцннје као засебна вера, позвана да овлада светом. Из једног писма, које је Плиније млађи као проконзул Мале Азије при крају првог века после Христа цару Трајану писао, види се, да је хришћанство тада већ продрло било не само у вароши, него н у села његове провинције. ма да га Плиније назива «лудошћу.» «опаком и нрекомерном празноверицом» агаепНа знрег«1Шо ргала е1 јштосИса), која се још може пскоренитн. Али се Плинијева нада не испуни. Хришћанство се ширпло нз дана у дан по целој римској империји, јер то беше вера једнакости п братства међу људма. духовно уточиште свим бедним и гоњеним : док се међутим све већма и већма губила вера у старе богове. прављене по човечјем облику, а са људским слабостима, које је бичем сатире оштро шнбао Лукијан, бришући н последњи остатак светиње с јелинско-римских богова. Римски цареви и држа1шици с бригом су гледали ширењевере, која беше супротна њиховој државној религији. Они су је сматрали за