Otadžbina

у с к о ц 11 А.ко те језик засврби — до миле воље Можега певати, викати, илл палацати Ту крчме, ту вино, пијанке, девојке! Да ме ђаво носи, ако им пе завидим ! И код толике моје „мудрости" Од детипства су ме размазили и номирили, Оа том мишљу — да сам мудар, паметан И онда кад чиним наЈвеће глупости Да ми до сад на ум на падне, Да се пишем у ове борце — у ускоке ! Та ту моја врела крв, мој дух немирни, Нпш'о би ееби посла, забаве !.... Без сваке шале — ја им завидим На овом животу онасности — животу ратнпчком: Та свакп је њихов сат, сваки њихов дан. Историја чнтава — јунаштва, витештва ! Но што се томе чудим— код свију будалаштина, Овакав корак био б' нешто понајбистрпје, Што јо ова племићека ћупа, ,до сад смислил.а ! Та и онако је природа у свему пепостлжна И у својој љубави к противностима, ка коитрастима, Непостижно велика! — те на једном дрвету Расту плодови највеће мудрости и кра.јње лудостп ! Штета, што је у мени каво.љер несташни, Покварио ФИлосоФа, мудрпцу, А можда 6и у својим часовима резигнације, Моје ФилосоФСке мисли, истине, Проносплн у слави, читави векови? Ил' зар нису границе лудости п највише мудрости, Љубави и мржње, праштања и крвне освете, Невиности и безочнооти, лукавства п простодушија, Тако противположне прнроде — и опег тако блиске? Опе имају — а ђаво би их знао где! — додирне тачке евоје! Ето тп тако просте ФилосоФпје, а тако велике истине!.... Јест тако ми Бахуса, Бога краља свију пијанаца