Otadžbina

Т1Р0ЂЕ КЛО САII

337

он излагаше сад — говорећм у Фигурама, као што је волео н што бејашс у овога сина светле Провансе, уметничког духа више него мислиоца, прпродан начин да излаже апстрактне политичке идеје —• излагаше дакле теорију републике онакве, какву је он замшнљао: не републику секташку, злобну, пуну мржње, неповерљиву и свађалицу, иего републику широм отворену. која би пзмиривала све Французе снагом двоструке љубави за слободу и за отаџбину —• републнку толерантну, великодушну, која би се. без сумње, бавила ннтересима већине, али би се старала да заштпћава и подпже књижевност. вештине. науку, све нлемените тежње ума људског, по примеру красне атппске републпке. •Један затуцани демократа, један „брадоња" од 1848 год., чнја је начела ова нсповест вређала, баци му с пзразом презпрања. ово проннчно одобравање : — Аферим, Перикле! — Хвала Клеону на почасти коју ми указује! одговорн Костала са олимписком мирноћом. На то се поднже велико одобравање, на десној странн од говорнпка осу се пљескање н стотину одушевљених гласова ионови, не внше као подсмев иего као похвалу : ,, Афсрим. Перикле !" Овација би тако изненадна и неодољива, да се ни једап Косталин противник не усуди протестоватн. Један од његових најстаријпх иротивника, који је био министар 16. маја, и нротив кога се он некад жестоко борио, изгледаше као да се у неку руку придружује осећању дивл.ења које испуњаваше левицу, јер га чуше да изговори гласно ову примедбу : — Ова животиња заиста има много дара ! Скрстивши руке на широким прсима, Костала чекаше да се васпостави мир. Један део пија-нства које је његов говор проузроковао у скупштини поче да се хвата и њега, номоћу оне тајанствене симпатије што ностојп нзмеђу говорника п оних којп га слутиају. Величанствене метаФоре гураху се у његовом раздраженом мозгу, реченице узвнотдџбниа кн>. ххти св. 107 22