Otadžbina

ПРОЂЕ КАО САН

343

ван себе !... Све зло долажаше од тога ђаводског чланка. којн су његови нротивнчцн тога јутра на тенане прочитали и иротумачили, нз кога су сви, један за другим поцрпли увредљива наговештења и отворена вређања којима су га обасули.... Гомилање бурних осећања, које по ново отпоче у њему, даваше његовом ходу нешто нервозно и испрекидано. Руке му се стезаху и отвараху грчевито, усне се мицаху, пуштајућн од себе непотпуне реченнце, гњевне узвике. Он приђе огради, и наслони се на њу, са стиснутим песницама, телом нагнутим напред, ноложај. којп је обично узимао на трибнни, у почетку своје беседе; зачуђени пролазници заустав.ваху се, гледајући ту будалу. која изгледаше да на невидљиве слушаоце управља говор. којп нпко не чујаше. Спазив уздигнуте главе, које га л.убопитно посматраху, он се поплаши да га не иознаду, и устукну натраг. Чланак из Одметника све му се више врзао по глави. \ т 1пс1ех! рече он, ко је тај У1пс1ех? Шта сам му ја учинио ? Зашто ме тај човек, кога ја не познајем, толико мрзи ? Ах. несрећник један !... У тај пар, он пролажаше поред бронзане групе Баријеве. која представља лава како ногом газп змију. Он нагло застаде, погледа, осмехну се горко; овај жалостан осмех издаваше мисао, која му се наметнула овим пзненадним поређењем његовог положаја, са делом вештаковим: «Дела! можеш рикати, можеш је газити ; она те је, ипак, ујела, отров је њен у твојим жилама, твоја крв га преноси, п ти ћеш умрети. о лаве, од убода гаднога гмизавца.... л Тада, у след суморности овог усамљеног места, овог облачног зимњег неба, и свог сопственог умора, њега обузе одвратност спрам свнх узалудних стварн које испуњаваху његов жпвот, као : парламентарне интриге, нзборна борба, политика, частољубље, власт. Ои осетп нотребу, да се окрепи чистом п незаинтересованом .нубављу,.