Otadžbina

У с к о ц н

41

Имале један само врат, Да је ударом једним снажне мишице, Пресечем, прерубим, смакнем ; Или када ои сва крв мрска, душманска Била у једном пехару скупљена, Да је на душак пспијем, Па макар од гадног отрова, Гадније још крвп погане, С места, пао, погин'о За мој род лепи, за веру, За Српство и његов спас ! Уокоци (вичу) Шивео ! Ђуро (мучно се уоправља да боље види) Хвала ти јуначе незнани! Неиознати (згледа га рањеног,, заставу отури, прихваћа је Милош, мач баца на страну, прилети му и пада на кодена) Оче ! војводо ! Зар тако данас суђење, Зар такво наше прво виђење Зар у пехару сласти, без жучи не може Зар у мору радости, без капи несреће, жалости, Зар у победи — не може без грознкс жртви?! Ђуро Гле. то је знанац мој милн, То је витешки гу:а:.ски вођ, 0 коме дуп/маг.и с толико стра А пријатељи о толико поноса причају !.... Да такво је суђење : Без жртава борбе није, Без крви т;ема спасења, Без прегаоштва нема успеха, Без напора, мука јуначких — слободе није!.... Ал' ко' си ти незнани витеже, Зар завет и сад ти смета, Да маеку црну једном са лица збациш, Да еиди седи војвода, отац несрећни, Коме благодарност дугује, Н ј, ј;омо оставља тужно војводство, На коме — слободу и Српс^во.... ? Неаознати (-Јбацује маску) Ја сам оче — син тбој песрећни Ђурашко твој ! Ускоци (зачуђено) Ђурашко ?!.... Живео Т>урашко !