Otadžbina

514

АНА КАРЕЊПНА

— Самољубље — рече Лзовин, дарнут у живац братовљевим речима — ја не разумем. Кад би ми на универзитету рекли да други разумеју интегрални рачун, а ја да не разумем, ту је самољубље. Али овде ваља ире свега бити уверен, да за известан иосао требају извесне способностн. а главно је што су то страшно важни послови. — Како ? Зар то није важно ? — рече Сергије Ивановнћ увређен тиме, што његов брат не налази да је важно оно, што њега занима, а нарочито тиме, што је видео да га брат управо и не слуша. — Па за мене није важно, мене не занима, шта ћу му ја? — одговори Љовин, разабравши да је она црна пега човек на коњу, и да је то његов надзорник. — Је с' чуо ? — рече старији брат, намрштивши своје лепо и паметно лице. — Свачему има граница. Лепа је ствар бити особењак, волети истину, а не волети све што је лажно — ја то знам; али то што тн говориш, или нема никаквог смисла или има ружан смисао. Како можеш рећи да то није ништа важно, кад онај народ, који ти волеш, као што увераваш.... «Ја то ннкада никоме нисам казао" помисли Коста Љовин. — ....умире без помоћи? Глупе и грубе бабе море децу, народ пропада са незнања, зависи од воље ма каквог општинског писара, ти би имао начина да му помогнеш, и ти нећеш, јер налазиш да то није важно! И Сергије Ивановић постави га лепо пред овакву дилему: или си ти тако ограничен да не можеш нп да видигп све што би могао урадити, или нећеш да жртвујеш своје пландовање, сујету, шта ли? Коста Љовин осети да му се ваља покорити, или иризнати да не мари за јавне ((Народске" послове. То га огорчи и ожалости. — И једно и друго — рече он одлучно. Ја не видим да би било могућно.,..