Otadžbina

АНА КАРЕЊПНА

521

— Шта кажеш ? Барабар са сељацима, и то ваздан ? — Да. То је врло пријатно. —- рече Љовин. — То је, као телесно вежбање, врло добро, али тешко да ћеш ти то моћи издржатп — рече Сергнје Ивановић без икаквог подсмеха. — Ја сам пробао. Испрва је тешко, али после иде. Ја се надам да нећу изостати иза осталих косача. —• Хм. А реци мп. вере ти како то твоје кошење изгледа сељацима ? Мора бити да се подгуркују и смеју особењаштву господскоме ? —• Јок, не верујем. То је тако и мучан и весео рад да нико нема каде друго што да мисли — А како ћеш тн с њима ручати? Незгодно ће бити да ти на кошење пошљемо ћурећег иечења и ЛаФитовог вина! — И не треба. Кад се они стану одмарати ја ћу скочити до куће. Сутра дан Коста Љовин устаде још рашце но обично, али док је којешта но кући наредио, задоцнио се мало, и кад је стигао на ливаду, косачн већ на другом откосу. Још озго видео је парче покошене ливаде и на њему црне се гомилице скинутих гуњева које су косачп скинули почињући рад. Што се ближе примицао све јасније је распознавао косаче, који су се бпли расноредили у дугачак низ. Он их преброја н нађе да их има четрдесет и два. Косачи су иолако напредовалп по неравној дољи лнваде. где је некада био спруд. Љовин познаде неколико својих сељака. Ту је био чича Ермил у врло дугачкој белој кошуљи. Он је иогнут косио. Ту је био и млади Васка. који је у Љовина служио међу кочијашима и који је косио као каква хала. Ту је био и Тит, косачки кум Љовинов, мали мршав сељак. Он се ни мало није сагибао него је ишао право напред а косио је као да се игра.