Otadžbina

60

АНА КАРЕЊИНА

вала нпсу је више интересовали, јер је знала да у њима пеће нпшта ново наћи. Сад јој постаде главно занимање да проучава непознате и да нагађа шта је ко и какав је. По особини свога карактера, Ката је о сваком човеку замишљала оно што је најбоље; нарочито о онима које није познавала. И сада нагађајућн ко је шта и какав је, Ката је замишљала све са-ме дивне и краспе карактере, и налазила је да оно што на њима види , потврђује њеле претпоставке. Од тих особа, које је Ката посматрала и проучапала , нарочито је занимаше једна руска девојка, која беше дошла у бању с некаквом великом руском госпођом, некаквом госпођом Штал, како је зваху. Мадам Штал беше из великога света, али је била тако слаба, да није могла ходати , него се, и то само кад је дан врло леп, јављала у својој наслоњачи на точковима. Међутим по уверавању кнегиње није слабост госпође Штал била крива што се она није хтела да позна ни са једним Русом у бањи, већ њена гордост. Она руска девојка неговала је и чувала госпођу Штал, али је врло љубазна била спрам свију озбиљних болесника којих тада беше много у бањи. По проучавањима Катиним та девоЈка не беше никакав род госцођи Штал , али јој не беше ни најамнида. Мадам Штал звала је ту девојку „Варењком« а остали су је звали „Госпођица Варењка." Осим тога интереса који је Ката имала да проучава одношаје те девојке са госпођом Штал , и са осталим, њој непознатим особама, Ката је почела осећати некакву необјашњизу симпатију према тој госпођнци Варењци , и по погледима који су им се сукобљавали , знала је да се и она њој допада. Г-ђица Варењка не само да није била млада него изгледаше као створење које није никад ни било младо. По изгледу могло се рећи да јој има деветпаест година , али би тако исто вероватно било да јој има и тридесет година. Што се тиче кроја лица, и ако ово беше нездраве боје, пре би се могло рећи да је лепа но да је ружна. И по снази била бп лична да не беше онако мршава и да јој према средњем узрасту глава не беше несразмерно велика; онм за цело није привлачила пажњу мушкараца на се. Она је личила на цвет у кога је још потпуно на броју цветно лишће, али је већ без мириса, прецветао. Осем тога она није могла иривлачкти пажњу мушкараца ни с тога, што у ње не беше нп мало онога чега у Кате беше и сувише — прмтуљене животне ватре и свести о својој допадљивости. Ова Је свагда била у послу и озбиљном послу, с тога и изгледаше да је се ништа друго и не тиче Та потпуна противност целом бнћу Катином баш је ову и привлачила. Ката је осећала да ће у