Otadžbina

68

П У т

зумела шта беше у том погледу. Она је сада мислила , како јој ваља још отићи до М-те ВегШе, и како јој ваља бити дома око по ноћи да пије чај с Матап. Она уђе у собу, узе своје ноте, и опростивши се са свима спремала се да пође. — Допустите да вас пратим — рече пуковник. — Наравно, како би тако доцкан сама ишли — потврди кнегиња. — Да вам дам бар Парашу да вас отпрати. Ката је видела да се Варењка силом уздржава од осмеха, кад јој стадоше говорити о пратњи. — Хвала , није нужно. Ја увек идем сама и никада ми се ништа непријатно не дешава, рече она узевши свој шешир. За тим пољуби још једном Кату, па не рекавши јој шта је много важније, оде сигурним кораком, носећи своје ноте испод мигаке; она се сакри у полутами летње ноћи и однесе собом своју тајну о ономе, што је важније и што њој даје то завидно мирно достојанство. (НАСТАВПЋЕ СЕ) <хЗК>« п Звижди северац хладни преко пољане равне, А снег у густом праму на земљу хитро лети И иретрпава шатре војничке чађаве и тамне И древне грмове тресе, На које по неки гавран навалом ветра слети И снег са себе стресе ; А у близини кад-кад засине зрачак ватре : То гладни војници, за цело, греју се и прошлост славну Из сна дубоког буде, гледећи из ниске шатре Како се ветрови бију низ пусту долину равну.... И топот ноћног стражара, озебла од циче љуте, Оилом се јоште чује.... Душе!.... Хајдемо тамо!.... Те славне и тешке путе Љубав ми —- ти појмиш која — са лучем озарује.... Звижди северац хладни преко пољане равне, А снег у густом праму на земљу хитро лети И претрпава шатре војничке чпђаве и тамне