Otadžbina

ДАРВИНОВО ПОСМРЧЕ

71

правом пређе сувоземном путу и не дати јој, да залута ни преко сад широке морске пучине. Тако је од прилике морала постати код тица моћ, да и без компаса сигурно преко широких мора у извесном сталном правцу прелетају. ТТТто се тиче инстинктивног страха, Дарвин наводи читаву гомилу Факата за доказ, да је плашња животиња од човека постала с појавом човека још у дивљем стању и да се код домаћпх и припитомљених животиња само опет изгубила. Животиње на оцеанским острвима или у пределима где још никада са љуДима или зверовима нису у додир долазиле. не показују никакав страх. Тај инстпнктиван страх стичу оне мало по мало у интересу сопственог одржавања и преносе га после наслеђем на погомство. На острвима Галоиагос оборио је једном Дарвин пушком с дрвета једног копца и он је одмах за тим мирно пио воду из суда у Дарвиновој руци. Али су ове животиње само према човеку тако питоме и поверљиве, јер на Фалкландским ос-трвима на пример гнезде се гуске у великој множини да би избегле лисице којпх на суседним острвима има. Према човеку пак чак и ове препредене лисице са свим су слободне као и тице. Бајрон у једном свом путопису прича како су морнари скакали у воду бежећи од лисица, јер су радозналост њихову држали за зверство. А у свима цивилизованим државама врло је добро познато како су веома плашљпве и саме младе лисице и курјацп ! На острвима Галопагое били су велики гуштери АтМугћупсћиз) тако питоми, да их је Дарвин за реп вукао, а међу тим зна се, да су они по другим пределима на земљи веома плашљиви. Водени гуштер (мрмољак, Тгћоп сгш1асив) живи на обали, плива добро, нарочито изврсно се гњура а рани се морским алгама. Њега мора бити да јако тамане китови, јер на суву је врло питом а међу тим, како Дарвин прича, није га никако могао у