Otadžbina

у о к о к

27

То чикање ражљути мртвика, те стаде слијепо млатити, али му сваки ударад Јан одбије, па га боцне увијек на једно мјесто, док се ЈосиФу не досади, па баци мач на подину. У тај мах отворише се врата, те уђоше Непомук, Катарина и поп. Граја и вар^ање привуче их из далека. Кнез, видећи да су се нашљеднику завртјеле сузе у очима и да је притиснуо руком груди, истуче Јана и затвори га. Једном се и Лудмила замјери старијем брату. Он читаше гласно њеки чланчић о «четвероножним» животињама, те стаде ређати слона, миша и т. д. Сестра се подругну : — Ако је тако , онда су човјек и тице у једној врсти, јер су обоје двоношци! — За тијем исказа у душак природнију подјелу животиња, како бијаше од Мирослава научила. Јосиф је слушаше чудећи се. па исприча то за ручком родитељима и учитељу. Ови је никако не могоше нагнати, да и њима понови своју подјелу, те је казнише за упорност. Кад поново долетјеше ластавице. а кнез поново отиде у пријестолницу, да расплиће своју вјечиту парбу, Јан и Лудмила почеше одлазити ка П-ћима. Дуго би било потанко ггричати те чудне састанке, гдје двоје напуштене дјеце кришом иђаху, да краду душевну храну. То се, по свој прилици, ријетко кад у свијету догађало. Мирослав пак, слутећи да ће му их брзо из руку истргнути, не губљаше ни часка времена.... И догоди се што лако бјеше предвидјети. На измаку љета, Непомук дозна како му је „јеретик" толико времена тровао душе дјетиње ! Траг томе бјеше ухватио ноп Стеван и јавио госпођи, али се она, по својој ћуди, млитаво одазва; једино. што је добро дјецу искарала и сита се наплакала. Али накнади господар у повратку. Лакше је замислити него ли описати сву бруку што се из тога диже. Пошљедак томе бјеше да, одмах с почетка јесени, отац одведе Јана и Лудмилу у Златни Праг, те