Otadžbina

У с к о к

29

Олуја се давно примицала. У оно вријеме, било нз љубави, било из мрзости, свачије се мисли стекоше на онога великана, чије име нико не могаше мирно изговорити, чија дјела проглушаваху свијет. Јан га обожаваше. . Често по читаве ноћи не могаше спавати; или су га заносиле Нагшлеонове дотле нечувене нобједе, или су га жалостиле његове недаће. Често је фио у опасности да заиадне у велику казну, због несмотрености, јер сви Јанови другови мржаху његовог идола. У тој трзавици затече га пријелаз Наполеоновевојске Јан ускочи међу Французе, као добровољац. Осјећао се «као сламка међу вихорове", и ти вихорови носише сламку преко брда и долова, кроз тутањ неба и земље, па га најпосле оборише на тле,... Кад се Јан освијестио, осјети да се груцка на колима, и проглуши га јаукање рањеника и круте њемачке ријечи. Јан диже мало главу и видје пред собом поворку кола, натоваренијех измрцваренијем младијем животима. Он покуша, да се окрене на бок. али није могао мрднути снагом. Мало по мало прибра своје мисли и сјети се што се с њим збило. Он се налазио у „страначком пуку", који се њекако одвоји од главне војске, те га ћесаровци опколише. Тај се пук јуначки борио, али се мораде предати јачој сили. У исти мах. кад се истаче бијела застава. Јан осјети да га њешто брцну у стегно. Мало послије, кад су оружје полагали, он се једва држаше на ногама, а кад им наредише да иду, он је ишао њеколико корака, пак се од једном стровали. Рана не бјеше смртна, но му много крви истече. Пошто се излијечи у болници, вргоше га у тамницу, гдје је трунуо њеколико недјеља, докле га изведоше пред војнички суд. Испит је био кратак, пресуда кратка. Војнички питомац, ускочио међу непријатеље, да се бори против свога цара, биће кажњен смрћу. Јан је напријед знао, да ће тако бити. Одведоше га у ћелију да преноћи