Otadžbina

34

ТАМО — АМО ПО ИСТОКУ

да се буде иза сна, и неколико пута десило ми се, да сам морао поновити питање. Томе се није чудити, кад се узме у обзир, да је браминска религија потицала из духа народнога, и да је с тога тесно уткана у природи Хиндовој. Као стари Мисирци, он је у непрекидном додиру са својим боговима; он их омива и одева у своме храму, он их гости на своме столу, он им пали кандила у својој кући. Питање о икономахији давна је већ код њега решено, и да су о томе што знале византијске иконоклисте, многа би хришћанска крв била уштеђена. Хинду је срцем и душом одан својој религији; за њега нема труда, ако је до тога, да се изврши који год верски обред. Он пешачи месецима гладан и жедан по жеги, само да угледа свету реку и да се ороси њезином водом; он носи ту воду на својим плећима с једнога краја простране Индије на други, да њоме освешта бунаре и језера код своје куће или успут да њоме окрепи своје болне једновернике; за њега ]е блаженство утопити се у валовима Гангеса или бацити се под точкове кола, на којима се вози моћни кумир и крвљу својом оросити пут, куда он пролази. Јеврејизам, Хришћанство и Излам, црпели су своје погледе на духовни живот човечији са великог извора браминске науке. Мојсије обара источни политеизам, усредсредив све природне моћи у једноме лицу. Од Браме, Сиве и Вишне постаје Јехова; али се Јелини, и за њима Римљани, враћају на првобитни извор и идеја божанствене моћи узимље на себе многоличје с тога, што је нриступачнија души човечијој. То многоличје, није ли зар и у Хришћанству одомаћено, у пркос монотеистичној основици његовој ? Шта су хришћански сабори друго чинили, него допуњавали оно, што је недостајало природи људско] иза јерусалимске катастроФе? Паганска Изида, с дететом својим на крилу, промеће се кроза векове у хришћанску.. . . али ја нећу да пишем расправу, како се кроза големо аријско људство провлачио сјајан кончић браминских идеја о човеку и вези