Otadžbina

ЛАБУДСКА ПЕСМА (д. о;иповић-розектдл)

Теби, моја Мери, теби, срећо мида, Већ носледљу, ево, певам песму сад; И хоћу да у ау тугу што ме свила Улијем, а с њоме и сав тешки јад. 0, када бих им'о надахнућа сада, К'о што пређе беше, ах, времена та, Теби, моја Мери, утехо сред јада, Најлепшу бих песму испевао ја. Ал' слабе су руке! Нема оне силе, К'о у прошло доба што ми даде Бог; Свенуше од туга, што ми срце свиле, Све најлепше моћи бујног срца мог. Тек кат-кад на лири сгруне се затресу Као какав даљни ослабели звон; Ал' то онп звуцп, моћни звуци несу, И то неје онај божанствени тон..,. И у овој песмп, мој узоре мно, Нема нежне силе да блиста и сја; Јер у прошле песме, шго сам теби вио, Целу моју душу улпо сам ја! ј 3 . ј Ј. рдАВИЋ

СРБИН, КАНДИДАТ ЗА ПО/БСКИ ПРИЈЕСТО Вио сам на путу кад је изашла Ота.џбина., свеска за август и за септембар о.' г. и тако тек овијех дана имадох времена да прочитам други дио «Исгоријских црта»