Otadžbina

ПРОЂЕ КАО САН

577

То беше Марије Видален : он се шетао но баштенекој стази —- и истим покретом којим је пропраћао свој говор Монмартру — пресецаше, снажним ударом својега штапа, ситне гранчице од ограде поред које иђаше тамо и овамо. Костала га за гренут пропрати очима. „Овај шкодљив створ мора дакле да руши и упроиашћује свуда где прође..., Што ли је дошао овамо?.... Шта хоће од мене?..." Он спусти завесу коју беше иодигао да боље види, и рече после неколико секунада устезања : — Уведи га унутра. Мало за тим Марије беше иред њим. — Не знам, господине, поче он, да ли ме познајете.... Бидели сте ме цигло један пут.... и то пре више година. —• Варате се, господине, ја сам вас видео пре три недел.е, од прилике ; чак сам вас и чуо — јер је то било на јавном збору у Монмартру — дакле, потпуно знам ко сте.... — А, и ви сте зар били на збору Он не рече ништа више, али зрак дивљачне радости н триумФа засветли у његовим очима. — Био сам тамо, одговори Костала, и лако ћете разумети. да после оие седнице, имам впше но икад разлога да будем изненађен вашим присуством овде, умојој кући. — Верујте, да је изненађење не мање велико и за меие самога.... Да ми је неко рекао, само пре осам дана, да ћу ја, Марије Видален, прећи праг ваше куће, ја бих му одговорио : Никад, ни довека !.... Будите дакле уверени, да су ме само важни разлози довели овде иред вас. — Потрудите се, дакле, да ме упознате с њима.... Чини ми се, да ни ја ни ви не полажемо на то, да се разговор одужи. — И ја сам тога мишљења, гос-подине.... Ево шта ми је наређено да вам кажем....