Otadžbina

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

Али не, не.... сахран' Боже ! То ми само перо пише, Стари грешиик нисам више. XXX. Овог живота многе дане У балове ја сам свио ; А зли гласи да не бране И сад би их походио. Разуздану волим младост, Хуку, буку, блесак, радост; Па одело дама сјајни', Ножице им — занос бајни; Ма Русија што је цела Тек с три пара свет занела. Један пар ме увек мори И срце ми с њега гори. Па како су грозне оне : И у сну ме често гоне ! XXXI Иигде, нигде, нит икада Заборавит' ја их нећу ! Ах, ножице, где сте сада, Где газите —■ по ком цвећу Ви источну знасте негу ; На северном хладном снегу Не остаде вама трага ; Ви сте чеда мазна, драга, Тепати вам само годи. Покрај вас ме, чеда мила, Ниј е слава заиосила, Нити земља где се роди'. Отиде ми срећа драга, К'о што вама неста трага.