Pastir

10

зило, да ни гедна душа неотиде на она1 свет без обрезања. — За онога, кош би из нехатости пропустио извршити таГ обред над собом, шш при самом установлењу овог обреда, предпнсу1е се казна : „дд потрс-витсА сга отв ИзрлилА“ т. Г. да се сасвим удали од друштва израшлског. А само се по себи зна , да она1, кога су изгонили из друштва, морао се лишавати сви1у оних права, коГа су уживали Израшљани. Шта више, у старига времена казна изгнања сматрала се равна смрти. Ако ни1е оваг обред извршен у свохе време, то се нашре за ту немарност казнио отац. Пример тога имамо у књизи Исхода (гл. 4-то1) гди се говори, да 1е Анђео Хеховин хтео да убихе и самог МоГсиха за то, што Ге његов син остао необрезан, и само га Ге спасло то, што 1е одмах извршио тах обред над свошм сином. Равини из овог еаставише овако правило: „ ако га необреже отац, нека то изврши полициха; ако и ова пропусти, нека се кад порасте обреже сам,- Гер што више одлаже, то ће строжихе бити кажњен, кад се дозна.“ После овог лако се дахе разумети зашто су Тосиф и Мариха извршили тах обред над младенцем Исусом. Они су знали, да Ге ради среће прека потреба човеку да буде близу до Бога, а далеко од неправде и лажи, да обрезање неспасава човека ако се он сам непобрине за своге спасење; по овоме нису ни сматрали обрезањс као средство за спасење, већ као снољни знак унутрашњег обрезања свега оног, што 1е зло и неваљало. Но да би с хедне стране испунили закон, под кошм су живели, а с друге стране извели хош од самог детињства Исуса на онах пут по коме му хе намењено било ићи, т. I. на пут послушности и ношења свиху тегоба људских, одведу га у осми дан и изврше над њим тах обичаГ, давши му при овоме име Исус , кохе 1е већ било наденуто хош пре од самог Анђела; нре наденуто

се подудара прича књиге Бмтгл, кад говори о лукавом поступку браће Динине са становницгша Сихемским.