Pastir

305

што по свомн дужности и позиву учинити могу, онда ће наше друштво бити здраво и крепко, па достижући задатак, коме мора свака правна држава тежити, постићи ћемо и оне цељи, ко1е су нам дедови и очеви завештали.

С Л 0 В 0, говорено на Вазнесење у цркви Ђеоградско-вазнесенскои Хош од онда, кад се прва црква хришћанска 1ави на земљи, беше обичаг нодизати храмове у славу каквог светитеља, мученика, угодника божихег, или и у славу самог Спаситеља као првог и нахвећег нашег по човештву своме заступника. Ово су чинили из два нобуђења: хедно зато, да се тиме освешта храмом оно место, на коме 1е овах или онах угодник божиш иострадао и пролио крв своГу за веру или учинио знатан какав догађаГ за све људе; а друго и зато, да тах дом молитве — дом божиш не буде без особитог свог заступника, као сасвим потребног ради посредовања и заузимаља за нас пред Богом. Држећи се овог благочастивог обичаха и овах храм вазнесенски сазидан хе и освештан у име данашхвег знатног догађаха Опаситељева — у име његова вазнесења на небо, због чега вазнесење и хесте храм или слава ове цркве. Историха вазнесења христова на небо или Спасов-дана позната нам Ге више или мање свима; но опет држимо, да ће бити корисно, ако хе укратко спомено, те да се тако њоме поучимо. После васкрсења свог провео хе Исус 40. дана с ученицима и последницима свохима на земљи, а у четрдесети дан, пошто их хе добро уверио о свом васкрсењу, пошто им хе дао власт, да разносе његову науку по целоме свету и обећао послати Духа Утешитеља, кохи ће их у свему томе настављати, — извео их хе на гору хелеонску и благосиљахући их узнео се пред њиховим очима на небо. Ученици