Pastir

име ерпско свуда знало и попгговало; како нам 1ош много ташшу будућност и знатниге славе обећаваше, Гер његов живот само нама, као народу његову, беше посвећен?! Но шта, зар он беше нада и утеха само за нас и друге хришћане? Не, — он 1е био утеха и за саме друговерце. На њсга смо Једног сви ми Срби и 1угословени с нагвећом жељом и великим поверењем ногледали. Од њега смо Гедног срећу, избављење и славу очекивали. Но ето, како нам га проклета злоба и завист непршатељска уз пркос свима нашим жељама немилостиво одузе; како нам славу нашу угаси ; како нам драгоцени живот његов пакосно пресече, те њега с престола српског уклони, кош ге с њим круну и краљевство Србиш хтео а и могао нридобити. Ето дакле шта смо доживели! Место његових заповести жалосне и чемерне гласове чусмо! Место његове боше трубе тужне звуке црквених звона слушамо! Место да гледамо његово ноносно и прекрасно лице, а оно уздишући и са сузним очима иогледамо на ову сен — кољиво — коге се овде за спомен његова унокоГења свршава! Жалосна Србша шта ге мислила, а шта дочека ? — Та ко се надао, да ће нам сунце среће наше тако скоро заћи и иотамнети ? Ко 1е могао и помислити, да ће уздигнута слава српска у имену кнеза Михаила тако изненадно сурвана бити? Ах Боже, Боже благи, — шш ти само гедини кадар си да нам тешку тугу ову ублажиш и олакшаш! Иа тебе сад сву свогу наду полажемо; теби се гедном сада на!више молимо, да нас од сваког другог зла очуваш и потресени иресто српски чврсто удржиш. Ти нас Господе Боже укрепи, да у миру, љубави и слози будемо и да страшни удар оваг трпљиво издржимо. Ти нас Боже научи, шта нам треба радити у овим по све нас жалосним данима и важним тренутцима .