Pesme i drame / Milutin Bojić

68

М. БОЈИЋ

Обоје за истом жудили смо сликом Вођени нејасним лутали смо дуго К'о да назирасмо мраком једно друго,

И рекосмо реч, што не рекосмо ником На сусрету првом, мада нисмо хтели, Ми смо се волели, пре но смо се срели.

ХМ

Низ спомена спава у томе коралу,

Што час блед, час модар, час крвљу преливен Чува један сонет на дну душе скривен:

На уснама твојим спомени се јате.

На њима одсвирах пољубаца скалу Шум беше час звонак, час болно разливен, Час хладан и као од олова сливен Час једар ко песма кад поздравља свате.

Проснили смо бајке умрлих времена (Осетили дражи сталности и мена Што су нас створиле понизним и холим.

Свег пакла, свег раја одсвирасмо шумор, Сву хучност, сву срећу, сав јаук, сав сумор И сад знамо само један акорд: Волим.

ХУМ]

Памтим зимско јутро, кад си сузним оком Гледала у моје очи што те воле;

Хтела си да видиш у дну душе, доле,

Да ли спава љубав или вешта глума.

.Гледаш дуго, дуго. Зора тече током. Али твоје очи, негда смело холе, Видео сам тада како ћутке моле. Свуда тихо. Смркова шуштала је шума.