Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла. И он задрхта збуњен у том часу.

К'о борац хтеде достојно да падне И смрћу песму о лепоти дадне: Камени Пан се у рој звезда расу.

ХТХ

Васкрснуо је један бокор свенут Пун вреле боје младалачки јасне Охол к'о лепе краљице из басне, Расувши мирис уздисања врела.

Искушења је зацарио тренут Плавио ме је дах лепоте страсне, ЈЉубави једне крваве, а касне, Што мене за свог кумира је хтела.

И дрхтао сам крај раскоши што је Нудила своје мирисе и боје. И тад утекох сав стидом обливен.

И узбрао сам, к'о кришом, пун жуди Цвет један, што ми још мирише груди, Цвет тужан, бео и у куту скривен.

ХХ

Звиждала је зима, кад смо овде били Крај овога жбуна, што сад зелен листа, По коме пролетњег сунца сјај се блиста. (Он сад чудно шушти као да ми вели:

„Волео си онда и кад север цвили,

А данас си тужан. Пољана је иста

И ведра и млада, а небеса чиста.

Но твој поглед лута, јер-он Прошло жели.