Peštansko-Budimska skoroteča

8

ЈЗм ^е вр]г,мс све ћу ти казати, Али сада ше томе доба • 6рЂ Д0К1» сване и огране сунце, Мм морамо разбити Татаре, Да имђ , Кралк)! одшалимо шалу, И вратимо жао за срамоту, Зато крећмо воиску на Татаре, Да пре дана Дунавх, претуримо, Да до зоре збунимо Татаре, Да незнаду по61Љн куда ^е. —■ Што рекоше то и учинише, Сђ еоискомђ хитро Дунавг. пребродише, Воиску води Шестокриловићу, Боиску води, предћ воискомљ поп^ва. А кадг. стиже сђ воискомћ до Татара, и претиште Срблљшљ Татарииа, ЧакЂ до Беча землћица поеча. Татарг. пада ко подђ косомђ травај Одћ Србала слабо ко погину, Одљ Татара слабо ко утече, А кадЂ свану и ограну сунце, Алв Татара у Вегенго нема. Онда Срблви таборЂ разграбише, И татарско благо задобмше. Па одоше кући пЉвагоћи, А осташе Турцм зЈљакЉг. Ето Лазо мога ти постанн. А што си се Лазо побол'1,0,

Девоике су теби досадиле, Донаивише лЉпа Анђел1н, Кон носи ноже оковане, И пре сунца по градини шета, ЈТа невену коренг, сђ ножемг, с+,че, А на твое срдце намЈнгое. Тм имадешг, деветнаестЂ рана, Зато су ти муке дод1нле. ВећЂ тм иди твоме 61 зломђ двору, Па тм куваи кор ^нђ одђ невена, Кор^НЂ куваи у деветнаистЂ вода, И пи воду деветнаестЂ дана, Па ћешЂ ране Лазо завидати, И твое се бол^ опростити. А кадЂ Лазо тм ране завидашЂ, Тм запроси л !зпу Анђелхго, Ил' е проси или е отимл&и, Да нечини лда и 31нма. КадЂ е Лаза кулу разум:ћо, Онђ се вра&а двору б1еломе, Па ппг, кува кор^нг. одђ невена, Воду ше свое ране вида. КадЂ е свое ране извидао, Онђ запроси лепу Анђелио, Онђ е проси маика му е дае, Одведе е двору б^ломе, ПаКЂ е лгоби ноћу и кадЂ сване, И сђ тимђ вида са свогђ срдца ране.

У Вершцу 20- огђ Ш л 1 Н 1842 ибвао

СимеонЂ Ц јгокђ.