Peštansko-Budimska skoroteča

307

о зем.ио га тресне, а сгаст., кои смо мвј за клменитЂ Истуканчг. држали, потресе се, и „Зашт' ниси мало блиа»е наназателто Божн! уд јно ? пакт. бв1 овде онога наш;»о, кои тебе да»ми / — злчЈе ее мужестиекне и отважне речн. Затв1мг е мгатв малко у ммслилха занетЂ ту постахо, и на еданнугв, као да му нешто ка умђ паде, наглосе удалви. Тко ће бвЈти то за волш Божјш, к<>м'Б громовне сгереле ни наилшнк страха не задаго, и кои се разарене С1ТХ18 не бои?! МиланЂ 6 то Милант>, и О с Т јпт . нитко друг1и. — онт. е величествен-Б стасомв, мужествен-к духомв, и чврстога характера чпвект., а ст. л 'ћпотомЂ га е такомт. наравт. украсииа, сђ каковомт. се редакт. смртнвзи дшчи. — Но сашта е нћму свћтт, оваи премилБШ тако омрзнуо ? — те за себе нимало нелгари, већв се ено очевиднои за животћ му опасно-. I 1 сти у нар^ ч'д своеволвно баца, и подлеже непогоде наивећои жестини, кореКи громове, што нкга не бјго, као што слш мало предве чули. Онаи салш како валн знати и сраз.мерко чувствовати лгоже, шта то к'1;га тако силко у немарт. сурвава, кои е .110610, и то онда салш гако знати бв! могао, кадт. бв1 драгу свош, га лшбиму девоику вид!о, гди е другог"5> младшКа обватила бћ.шма рукама. и онт. медна уста, ружичне образе, и милиномт. свакогт. живогт. очај^авашКе кндре о^и н4не лгоби, и у обатјш своме на бл хтећи-мт. грудима ш тако н!;жно лголн, као зеФЈрт. лаку шаику на води дубокои. — 'Гуга и очаинш, гн1јвђ и изул1л4н1б, сиопада, у овакомт. случаго .иобе^егЂ младјића, и у персима се нђговвшђ на.твито тјалиси едотечне р'кке колебаго, n ј едко га кродгћ смрти друго штогодб убла жити и у првосталноств сл1в!шл г ћнОСТИ попратити може! — Тако е то, тако — Милант. лгоби Драгинго и то ст. ватромт. прве безграничне младЈиКске лшбови: Само н'ћне очи кћму с.че, садго нћно лице, сукце заменгое, салго нЉне власи есу враке, садго кЈјзнмт . вратв е као лабудт. бео, и стасв витакв као вита ела; нед!а пред'в нбимт . друге на св^ту л Јшоте , нити има тогђ на землви блага, кое бв1 му Драгинш претегло, и она е много више н4му, кего онђ сзмђ себи. А

и Драгинл е досадт. н^га, тако псто, осимт, (вега на свету лшбида и заклел« му се на вект. верка бви-и. Изт. нћнв! е уста Милант., више пу ли чуо, да е она само дотле срећна, докле МиланЂ нш лшбјо бтде. Родителви ДрагинБини, као и нћгови не тект. само нису заорлнвивали лгооовб нвима двома, но 10штт. су се радовали, што ће ду се као две у м&сту оглгћннЈе куће, крозт. честиту својо децу онрјателвити. И тако е Милан -Б себе, за нпвпрећшбгЂ младјића држао, докђ ономадт. опазго н1е Драгинш уверту на тудвимт. грудид1а, и како се ола да га лгоби ту исповеди.1а. — Добро е окт. странноп. уочго и черте му живо утубго, па тект. то рекао : „Онда ће тудБИнт. безопаско Драгинго грЛити кадт. Милану наудвои нзадве, и срце му прободе"! Гле! у онои чисто уредвенои собицБЈ при сточићу видисе ослонћна на лакатт. девоика.— Сг .асБ е нКзинђ вигакт. као нбланЂ, коса 1ои е Д1рка и светли се блиетанћдгв вранила, као крила у итице гаврана: но ступидго бли;ке, да ш бо.гћ сгледати можемо. — Та ел' можно? — све^а ти на свету! — да е то тварв зелша, што садЂ главу горе спрамЂ насв диже ? — ше, нЈе, ннти бв1ти моа?е, оно е АнгБео! — Гле, како гои очи сие, као челпкЂ усветлћнвш кадт. огђ себе зраке сунчаке отбја, она уста лепотице, ни РаФаилЂ са вештодгв кичицодп., подударно небв! начертао, га много е белл ДЈрачна ноћца, нег' надЂ СЛННБ1МЂ ТБ1ДГВ очима поносне обрве, нит' е белвш лБИлггнЂ (кринт) белину н-ћзинк! образа и полакв стигао, по коилш 10Н се М; нске раз.шваго руже: едномЂ речи: лице 1ои е, као врко у прол» Ке сунце. — Нитко не б1>1 веровао, да е н^жно то своренћ земно. — Но заиста есте, — нго е Србска Ма11ка одоила, и Драгина веКв Србина лгоби, и гле како баине очи н'ћне сузе , ч; ешЂ ли гои горке уздвгоае.? — и видишли, како мала усташца јои тдже? — дПетЂ пуннБ! данака видла нис»мб Милана , шче га опази, а онђ дурко поредв мене продве/ — Ето МилаНЂ кђ нб< и у сибу ступи, — Драгинл му полети у сукобт., но МиланЂ се отђ н Ј; срдито отвратн, а ена «;е гоштб чјкКи ове речи, чисто оиамгни;