Peštansko-Budimska skoroteča

506

порЈчену, отт. предстоеће жало« тне будлКности сада чувала, него на жалоств јоштв е н саиа Карлу у лгобови подпомагала... Ово е исто чин10 и КлаЈдЈи , кои е держао себи за дужноств , само да евагда Царевои волби задоста учини, и свимђ н'ћговБ1ИЂ страстима удовлетвори. И гако е шштб тиннгоћу лш6 овб у персима н^говбшђ свакји дант. већча подпалБивао. Карл-в е зато опетт. благородно и н^кжно осћћао како за 1ованкину честв, тако и за свое вбјсоко достоинство; зато наммсли , да лгобовБ ст, НБОме у потаи проводи. Но наскоро имт, се ова НБ1ова н1 ,и;ма лгобокБ прскине. Градт. Т урна по кра гкомЂ обсаждеН1!о пр^да се Цару, и тако онт., како е ово чуо, хморао е изт> замка Шоор1са тамо иКи: но при полазку своме нЈе могао да не оде 1ованки, и сђ нбомт , се неопросги. 6рт» ТКО 6 бј могао знати, да ли ћеду се онетт, кадгодт, видиги ? Но Карл-к сн само за кратко време кодђ града Турне бав1о, пакт. се по томђ весма у потаи само са своимт. в г ћрНБ1МЂ Клауд10МЋ натрагт. у Шоор1Сск врати. II оваи Царевг са 1овапкомт> састанакт. само е ГроФ1ца отб Лалаингћ знала. Бб1 ло е тихо и ведро вече при свершетку м^сеца 1ун1а. Краснми верп. кодт. замка Шоор1Са разноп. цвећа и бмла пр1агнимЂ мирисомт. провенвао ецеоонам широки предЈј.тб . Западнвш вћгрићв шушташе са лишћемт. древеса; све е мирно и тнхо почивало Само у бдномЂгушћемт. отд');ле 11110 верта чуосе ходђ две особе, кое се тихо разговараху, и исподт. руке узете шетаху. — Штр о? 1отроевећБ ?рекне 1ованка. — Л морамт, отлазити, дужиостБ и сгдба то хоћек), отговори Карлт.. — О мои Царе, мои Гоеуда| е и \:ои лгобезниче, зашто ме нађосге такослаб^, зарт, а ктому ни самБ преправна бвиа. Зарт. н ни Из давателБ Димитрји 1овановићт,. (Вовеп - ?)1

самБ знала , да ћр то тако испасги морати? Зарн н ни самБ често у сретном-к моме часу говорила ла ће симо една каплкица мое срећ^ ц"ћо животт. мои сладити. А. садт, смертнв1и часБ нриблпжуе ми се; ербо растанакт. ми е мон смертБ — садт. се вм оп. мене расгаете , садт. се сгнце предн иоимт. очима номрачава, садк самБ у отчаннно цри концу живота! О немоите ме презрћти, Государе и Ц .рн мои садт. повмкне она горко пла агоћи. Л са\њ само грижишска е .ша кћи ; бодра храбросгБ, ков В .^ сђ и Ваш\ благородностб украшавм, мени нЈе прирођена; и нишга немам!., окромт. лго6'>цб и то чисту лго6овб , немоите ме пре:р'ћти! — Тебе, 1ованко, н презр ^ћти! повмкне Цар-1 , и плачу ћу д ћвицу нагерли. Н ћу тебе Чј)ет. ц-Ј .о мо П животђ ч ^ствовати. Сва мол Госп >да, кол себе благо^ однбшђ називаго, имаду с 1МО ешу дужностБ, али сердцо не. Она мени служе, зашгои а нБима служиик, ербо ји л проти†Г1Б10ВБ! кепр1*нтсли наицпцавамЂ , то п они мене протп†мои бране; она се 6110 у моиит. бој)бама, ербо ж н на достоипстна подпжом« . Опа се не кланнго ппедамномЂ, нсго сгрепе о,?ђ мене. А Т б 1 си ми една све дала норади самогЂ мене; наивеће и н ^исветје си тм мени жертвовала, премда си знала да те свака н^срећа очекуе. Тм си ми дала твого лгобовк за лгобовв, и та ко ми мое Царске речи, и овога н прсима кресга, н ћу ти свагда вћранЂ оетати ; мон е лгооовб твон, плкђ ако е ЦарЂ и ириморанЂ , сиого р; ку дру гои нру жи ги , то сердце Кчрлово остае I -ванкино! Оа > ти се и заклин ћм к . као што е Богђ на небу. Д-ћвнца садЂ падне на иерса Карлова, коп е у ! л:.ву по.поби. 1/Т м-ћсецЂ, кои у оваи ма ича облака и .Љ1ђе, огледасе садч. у сузи Царевои. (продужићесе.)

ЛчредникЂ Димигрш Теодоровићк Л т го 285,)

У 11ЕШТИ словниа Б а н и е и о в м м г.