Pijemont

Бранко Божови*

-—

БРОЈ5 ПАРА

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

Број 170. Година IV.

ПРЕТПЛАТА м Србију и Бугарску код уредпштва: год. 16 два. ■а поштааа. М«:«чао .... 1 ДИВ. »когтравство код урегвчштва ’а :Очивт 30 франака у адату <а оола год. 16 фр. троиесечао 7-50 фр. т таату. УРВДНИК Коста М. Луковић

Шта стају ратови

. 1 8вештај Индустријске Коморе о стању индустрије у 1912. и 1913. години. —

Биланс ратних година још џ сасвим утврђен. Јер се у дикирачун државних трошкој н губитака имају да се унес специјалинх проучавања, и [битцп који су се осетили у јпма областима државног жиота. Војни губитцн су, у глав!М познати, али се приватни државни имају тек да утврде. ( Нндустријска Комора је, у илог томе проучавању, припила податке о стању индурије у Србији за време ратои поднела о томе министру 1 ивреде овај извештај: ПРЕД ПРВИ РАТ Првгмесеци у 1912. години ли су веома живи у погледу шслова, и ако то није сезона вслова. Било је више узрока ато. Иа првом месту, лепо вреву пролећпим месецима, и ако едошло после суве зиме, давало е изглед за добру жетву. За1 им, у почетку године су пушене у саобраћај две врло важне кљезничке линије: Сталаћ Гжице н Парићин—Зајечар. Погоћу њих су доведене у везу вцентром зе.мље два ириродно каразвијена краја, и то је да» јаког полета свима посломма и створило нове изгледе I нове комбинације. Држава ,је са своје стране, вхваљујући својим уређеним јшансијама, ставила па распомење неколиким новчаннм за»дима неколико милиона дизара из своје готовине, са ма)ом иитересом стопом. 'Го је |ало пословима још јачи инпулс, и тако се у почетку 1912. године осетила једдна необично Јелика живост и воља за осни»ањем и отночињањем нових поМова, Година 1912., судећи по Ј>еном почетку, оставила би дааеко иза себе све раније године само да нпсу насгупиле позвате прилике на Балкану. Све је то трајало тако до јула месеца, кад је избила позната револуција арнаутска у Старој Србијп и када се у веза с тим нојавила у страној дипломацији Јормула о децентрализацији Турске империје у корист арнаЈтског елемента. То је био први Игиал, по коме се наслућивала весигурна и бурна будућност. Т&ј је утисак појачан још више јрактом, што се осећало да је Взмеђу Србије и Бугарске домо до неког споразума. Ми*иило се тада на Царински Сав оз као резултат реда српско1угарског комитета, чијем је Конгресу, држаном у Београду Иа Ја 1912. и од српске и од буг арске званичне стране указана нарочита пажња.

Такојо месец август протеП Нао у зебњи од нечег гато се ^ећало у ваздуху а о чему није јасне представе. Тај осеЧјје био и појачан врло много ^браном хране, који је Влада Декретовала крајем августа. ОдД)ка Владина изазвала је пани1 УI нарочито с тога, што су јој као Вотив служили разлози, који су ЈИ;1И неиотребни. Познато је, да ^лада као разлог за ту заб рану узела рђаву жетву куНЈРуза због великих киша које р биле у јуну и августу; меЧутим, поред кукуруза забрана ** °Дпосила и на сву осталу ‘ 1 УДску и сточну храну. н «ви кабииет, који је дошао ‘ ададу крајем августа опозјв у брзо ту забрану, али

се у послове вигае није могла унети погребна мирноћа, јер се днплонатски сукоб са Турском у брзо појавио а њему је следовала мобилицаја целокупне нагае војне снаге, 17. септембра 1912. После неколико дана, био је примљен у скупнггини Закон о морат. ријуму и онда је сав посао стао. СРБИЈА У РАТУ Што се тиче наших штдустријских предузећа, она су делом одмах обуставила рад с тога што су остала без радника. Рад су продужила само она предузећа, која су морала лиферовати поједпне предмете војсци: млинови, тексилне фабрике, фабрике кожа, кланице. Остала су предузећа радила ограпичено (пиваре, фабрике шећера) или у колико се морали производити предмети чија се потреба појавила за време рата (хирушки прибор, гвоздени кревети за рањенике нтд.) Такво затишје у раду наше индустрије трајало је све до демобилизације у августу 1913. године. Услови, под којим су за то време радила наша предузећа, била су врло тешки. Тешкоћа се састајала у томе што су режијски трошкови због ранијих прилика били знатно већи. Мораторијум је учинио дасе нишга није могло набавити на кредит као што је ранпје било, већ се за све поруке морало плаћати готовим новцем, често и у напред. На супрот томе, држава, која је, у почетку рата, плаћала одмах готовим новцем, доцније је почела да плаћа за своје лиферације боновима са роком од 4 месеца а често по отвореним рачунима и за дулсе време. Предузећа су, при експедовању тих бонова. губила знатне суме на име интереса, што је, са свим природно, оптеретило производне трошкове. Одмах у почетку рата појавила се ажија, која је трајала за све време рата а која је некад прелазила и 8 од сто. Предузећа су за све предмете увезене са стране (сировнне и др.) морала плаћати у злату док је држава за све своје набавке плаћала у сребру. Та разлика такође је повећала производне трошкове. Сем тога, повлачењем целокупне радне снаге на бојиште предузећа су имала да се боро у још већој мери са оскудицом у радној снази, која је и иначе постојала. Предузећа, су мора ла доводити стране раднике и плаћати их много више него што је то уобичајено у мирно доба. Иредузећа, која су радила за државу, добијала су ослобођења за поједине и известан број радника. Међутим, то ослобођавање није било регулисано још пре мобилизације, него су сама предузећа морала да траже ослобођење појединаца, што је било скопчано са великим губитком времена. ЛИФЕРАЦИЈА ЗА ВОЈСИУ Што се тиче лиферација за војску. Комора је морала неколико пута да иптервенише код Министарства Војног и да га моли да води више рачуна о нчшој индустрији, што на жалост није било увек случај. Највећим делом војне су власти, ради подмирења својих потреба, биле упућене на млј*но-

ве и на текстилне фабрике млинови су подпуно стављени у служ у војним властима а текстилне фабрике су имале да подмире све обмундировне војне потребе. Али тако није било, јер су знатне количине увезене са стране. Испитујући зашто је војна интендатура те артикле увезена са стране. Комора је увидела, да је то учињено само с тога што је војиа интендатура формално обилазила домаће фабрике и захтевала страну робу; што су лиферације свршаване и без знаља и без позивања наших фабрика да у њима учествују. Комора је слободна да покаже да је таЈ увоз не само био штетан за нашу индустрију, него и за држаоне интересе. Страна је индустрија добила испоруке не за то што их домаће фабрике нису биле у стању да изврше, већ с тога што је Министарство Војно одустајало од својих рођених прописа о квалитету робе и тражило страну робу. Између наше војне интеидантуре и наших текстилних фабрика није било ближег додира ради боље организације посла као што је то био случај код млинова, којима је одмах после мобилизације саопштено да имају радити за војне власти и то под којим условима. ФАВОРИЗИРАЊЕ АУСТРИЈСКЕ ИНДУСТРИЈЕ Комора радо признаје да је у овим нередовним приликама било тешко да се у напред одреди свака потреба и да се благовемено постара за њено покриће. Али Ко.мора не може да разуме апсолутно невођење интереса о нашој индустрпји а на супрот томе огромно фаворизирање аусшријске индустрије. Зашго су лиферације уступане чак и без знања и без позивања наших индустријалаца? Зашто је Министарство Војно стално одустајало од својих властитих прописа и узимало страну робу само по форми јевтинију а у самој ствари много скупљу? Из свега изложенога може се извести да наша индустрија за време лиферација није уживала симпатије Министарства Војног у тој мери, као што је то био случај са страном инлус 1 ријом. Комора није могла да утврди разлоге са којих се то могло десити. Али што се несумњиво и сигурно може утврдити то је то, да таквом поступању Министарства Војног ирема нашој индустрији (изгледа да није било боље ни према занагу) није било разлога у неспособности наше индустрије. У погледу квалитета и цена свака је лиферацнја показала преимућство наше индустрије, нарочито кад се има у виду тај факт да су страни лициганти добијали у готовом и у злату а наши у сребру а по некад чак и у боновима са роком плаћања после неколико месеци. Министарство не само да није водило рачуна о тој силној разлици, која је постала на штету наших произвођача (ажија 8 од сто и губитак интереса при есконтовању бонова) него је ишло тако далеко у фаворизирању стр.не индустрије, да је у много случајева чак страну робу ослобођавало плаћања царине и тако домаћу иидустрију лишавало оне заштите, коју је она имала у царинској тарифи. Све је то рађено под исговором да су набавке хитне и да се у остављеном року не могу набавити у земљи. Међутим из наведених примера се види, како се често одлагала одлука о лицитацијама да се нцјпосле са свим скрати рок лиферовања а у неким случа-

јевима су набавке вршене па страни и без икаквих ошитих обавештења о могућиости набавке у зсмљи. ПОСЛЕ ДРУГОГА РАТА Рад у свима осталим предузећима отпочео је поново тек носле демобилизације у августу 1913. г. Послови су пак онда кренули брзо и врлојако. Упутрашњост је тада повлачила велике количине робе плаћајући делом и готовим новцем. Нови крајеви су такође похитали да напуие магацине, које је наша војска испразнила а којџ се за време ратиих догођаја иису могли напунити. Вило је наде да ће до краја године бити врло много пакнађено те да се годипа 1913 закључ и релативно добро. Међутим, немири на арбанашкој граници, који су се јавили, као што је гшзнато почетком октобра 1913. г., разбили су те наде и на ново пресекли сваки посао. Па и кад су ти немири угушени, није више било прилике за нове послове. Настало је било позивање иа вежбе, који су готово продужили иередовно стање изазвано упадом Арнаута. Жељеанпце су биле дуго заузете војпнм транспортима и на крају године су показале такву дезорганпзацију, да је експедовање робе бпло врло тешко. Београд је у томе погледу био нарочито лоше среће, јер је био готово одсечен не само од нових него и од старих наших крајева. На тај начин је 1913 година била за нашу привреду једна потпуно ратпа година. ељлободилачки рат, који је СрО-вц. I водида 191.2 ц 1913. године решио је не само наше национално питање у Турској већ је одлучно и о нашем економском положају на Балкану. У листу наших успеха уписали смо поред пацноналннх и привредне успехе. За паш целокупан привредни живот стање засновано Букурешким Миром имаће врло важне последице чији се обим и значај може приближно још и сада одредити. КОРИСТИ ОД РАТОВА Територнјални излаз не Јадранско Море, коме смо ми одавио тежили и за који смо приликом првог рата силне жртве поднели, био је. несумњиво најбоље решење питања о нашој економској пезависности. На жалост, наишли смо у томе погледу на огромне сметље код Сила, које иначе не престају говорити о благонаклоности, коју гаје за наш развитак. Те риторијални излаз на море замењен је једном сумњивом жеЈвезничком пругом о чијем се остварењу не може пишта сигурно рећи. Надирање ка Солуну било је тада за нас јасна и прека потреба и други балкански рат, кој'и је дошао као последица те наше потребе проднрање ка Солуну, био је цена по коју смо ми ту своју жељу остварили. У листу наших привредних успеха за време балканских ратова имамо да упишемо наше приблшкавање Солуну ради добијања везе преко ге приморске вароши са целим оветом. Није ни потребно рећи колико тај пут изостаје по важности иза нашег дирекгног изласка на јадранско приморје; ми њима имамо да покушамо економско развијање земље, верујући тврдо у солидарност наших привредних интереса са истим интересима наше савезнице Грчке, не заборављајући при томе ни жртве које смо поднели ради задобијања јадранског приморја на акцнју оних сила које су нам испуњеље те жеље омели. Што се тиче специјалног ин-

тереса наше индустрије, она, поред опште користи коју ће имати паша привреда изласком на Солун, добија у проширењу потрошачке територије. Наша индустрија после балканских ратова добија већу и ширу потрошачку област, што ће за њен развитак доцније значити врло много. УВОЗ У НОВЕ КРАЈЕВЕ. Увоз наших нових крајева цени се на 50 милијона динара. Та је цифра врло мала у упоређењу са првиредно напреднијнм земљама. По т >ј цифри и по другим фактима, може се ценити, да је иотрошачка снага народа у новим крајевима врло мала. Мииималне потребе нових становишса, као последица неразвијености привреде, неправнчног порезивања и опште неправичнг порезивања и опште несигурности, неће бар одмах нашој индустрији дати тако јаку потрошачку област. Наша индустрија дакле, бар за прво време, неће моћи да рачуна па неке велике успехе у новим крајевима, јер је народ сиромашан, без великих потреба н због тога слаб потрошач. Биће потребно, да се потрошачка снага нових области прво поднгне н оснажи, па да тек тада не само наша него и страна индустрија може рачунати на трагове у новим областима. Маша ће индустрија дакле у новим крајевима добити нове потрошаче, спочетка слабије а доцније јаче, који ће допринети много њеном брзом развитку. С те тачке гледишта, а нмајући у виду раније изнесене резерве односно потрошачке снаге наших нових крајева, балкански су ратови развитку наше нндустрије ставили нове изгледе и перспективе. ИНДУСТРИСКИ БИЛАНС Нове ннсталацпје због ратних прилика биле су ређе него у обичним приликама. Од већих фабрика у току 1912.—1913.

год. подигнута је само фабрика шећера у Ћуприји. Код осталих предузећа имамо посла само са повећањем посгојећих инсталација или са њиховим реновирањем. По податцима Коморе, за последње две годипе инвестициони и обратни капитал се увећао за ове суме: (у хидама динара)

Стругаре

120

Пиваре*

7.0оо

Шећер и др

10.000

Текстилие Фабрпке. .

1.800

Топионице метала . .

7.300

Цигљапе

800

Остале

Свега

. 29.600

Цео капитал уложен у наша индустријск/* предузећа попео се на крају 1913. г. на 144 милиона динара. У спецпјални извештај о раду појединих нредузећа Комора уноси само оне бранше, коју су радиле за све време рата.

ДЕЛА Ј1 РЕЧИ Када би неко узео да пстражује какве су све побуде руководиле министра Спољних Послова да овако лепо комплетпра чиновннштво свога ресора, запањио би се од чуда кад би видео шта се, као главно узима у обзир при постављању чиновника овог врло важног министарства. У доколици, ја сам за лва имена из последњих дипломатских указа од надлежних затражио обавештења, каква је државна потреба захтевала да се та лица уведу у дипломатскн кор. За једнога ми је речено: „ Тај обријани малишан лепо свира у тамбурицу. “ За друго-једног чнновника, који је добио секретарски положај, пунокрвног клипана који са отвореним устима по цео дан перја уличним тротоарима — одговорено ми је: „Тај младић сшоји пред женидбом. Девојка је посшавила услов да уђеу диаломацију. Његов ошац задужио је радикале као минисшар у кабиненешу пок. Цинцар-Марковића; сада му се шај дуг враћа на овај начин и . ЦРНА МАСКА.

Кад кривци оптужују...

Ко је крив аа сарајевски атентат? — Аустрија сама себе руши.

Испша о сарајевском атентату почиње полако да пробнја иа светлост даиа. У ирво време заведена лажним вестима из Беча, сва независна штампа у Европи узпма у заштиту Србију и сроски народ од оптужаба чијије двоструки смисао данас јасан: оне су имале да послуже као разлог за истребљавање српског становништва и да сакрију, једним вешгачким разлогом, прави значај сарајевске трагедије. У париском листу „Еко де Пари“, нублицист Жан Хербет пропраћа овим речима догађаје који су, после сарајевског атентата, избили у Аустро-Угарској: У А\стро-Угарској, се не показује свуда присебност која приличи тако великој жалости, као што је трагичпи губптак нрестолонаследника. Извесни бечки листови отворено траже рат са Србнјом. У Сарајеву, Загребу и многим другим местима, организован је прави грађански рат протнв православног становннштва. И власти су оставиле гомили да ради што хоће, и ако су располагале великом војном снагом. Ми осуђујемо те нровокације и та насњша. То су злочнни, којесарајевскп атентат не може да оправда. Хвала Богу, у Еврони одавно више не влада систем истребљавања, који је нримењивао Атила, нн старн обичај „наплате“, који је дозвољавао рођацима убцјенога да убнјају и пљачкЈџу рођаке убнцине. У осталом, није ни у самом интересу Аустро-Угарске да нретера • но нродужује, кроа простор и време, траган>е за једном уображеном завером. Ако се аустрнјске властп не задовоље природанм објашњењем атентата — тумачењем да је

сараЈевска трагедија дело егзалтнраних и неувнђавнпх младнх људи — п ако иаставе даље трагање за општим, крупнијим узроцима, лако је могућно да у Београду не нађе кривце које тражи. Јер српска влада није имала само велике моралне разлоге да спречи, да се у Србнји скује завера протнв аустријског престолонаследника: она је имала и крупних политичких мотива да избегава оно што се у Сарајеву догодило. Србија је недавно закључила конкордат са Ватиканом, да би показала приврженост према Светој Столици и благонаклоност према католицнма. Зар убиство у Сарајеву, које створе раздор између нравославних и католика у чисто српској земљи, не би био дивљачко порицање дела које су Пашић и Веснић створили, са пристанком Ватшсана? Преговори за Оријенгалне Железнице скоро су нриведени крају. Зар би Србија имала рачунада ствара тешкоће и неспоразуме пре него што би се преговори завршили? Зар би Србнја могла зажмурити пред пропагандом, која би се воднла протнв аутријског престолонаследника? Зар бн српски патрноти, који су се, тешким искуством, навиклн на стрпљење и оирезност, могли трнети међу собом, у овом тренутку, анархисте и ненормалне људе? То су ствари, које човек констатује када погледа према Београду. Али шта видн када према Бечу погледа ? Мн позндјемо све те листове, што проповедају рат против Србије: то су они исти листови што су нас заглушивали овојом галамом за време балканске кризе, час денун*