Pijemont

џ

Београд, ПОНРДЕЉАК 7. Јули 1914. год.

БРОЈ5 ПАРА

Број 184. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовић

ПРЕ1ПИЛТА аа Србију • Бугарску код гредккштва: год. 16 дк ка поштааи. Масачао .... 1 дин. За кностраистко код уред ■иштва На годииу 30 франака у »лаиа'аода год. 15 фр. тромесечг 7-50 фр. т ааату. УРВДНИК Коста М. Луковић

Поводом сарајевске истраге ишкиШшпн

На Видов-дан је пала једна крупна глава. Наследника хабсбуршке круне убио је, у своме пдтриотском заносу, млади Србин Гаврило Принцип. Овај догађај, који је дело једнога човека, камарила око Хабсбуршког двора почела је свирепо експлоатисаги против слободне Краљевине Србије и против заробљених Срба у Босни и Херцеговини. Кад је пре тридесет година, у Мајерлингу код Беча, при бекрилуку погинуо царев син — престолонаследник, тај догађај је превучен најпре копреном тајанствености, а затим копреном заборава. Сада, међутим, уз зурле и таламбасе плаћене бечке и пештанске штампе, бечки дворски кругови проглашавају Франца Фердинанда за аустријског великомученика и подбадају босанске балије и мангупарију да налећу на српски народ у Босни и Херцеговини. Смрт Фрање Фердинанда послужила је босанским властима као повод, да приреди незапамћЕну хајку на Србе. Оно што се данас дешава у Босни и Херцеговини, изостаје далеко иза инквизиторских свирепстава Иноћентија III. За свет који зна да у Аустро-Угарској, у свако доба, може да цар> је ех 1ех, који је признат чланом 14. државног Устава, овакве мере против наше браће.у Босни не представљају никакво изненађење. План Беча је сасвим јасан. Дворска камарила верује, да ће хајка против Срба уверити цео цивилизовани свет, како је сав српски народ одан Хабсбуршкој кући, и, у исто време, да ће код аустријских Срба утулити националну свест и жељу за уједињењем свих Срба у једну самосталну државу. Рекосмо да је план Беча сасвим јасан; морамо додати да је он и сасвим погрешан. Јер, деценијама обмањивани и ниподаштавани, Срби увиђају да им спас не може доћи ни од Беча ни од Пеште. Треба се само сетити прокламације Фрање Јосифа, коју је издао 15 децембра 1848 год., одмах после свога ступања на престо. У тој прокламацији, данашњи аустријски цар назива Србе „верни и

честити српски народе, ти си се први ставио у одбрану Хабсбуршке династије. За сва времена, због тих услуга, ја ти остајем благодаран. Сва права и привилегије ја ћу ти признати чим се буде закључио мир са побуњеним Мађарима". Та обећања су остала мртво слова на хартији. Место концесија и привилегија, дошли су комесаријати, ванредна стања, хапшења, прогоњења, суспендовања сабора и црквено-школских аутономија. Аустро-Угарска, обузета неким фаталним слепилом, не може никако да дође до сазнања: где су узроци атентатима појединаца и незадовољствима читавих поробљених народа. Ако је бечкој и пештанској плаћеној штампи стало заиста до тога, да сазна праве узроке убиства Фердинандовог, онатреба да размисли о многим и многим историјским чињеницама. Неке од њих, ми помињемо. Пуних пет векова, Видов-дан је, због пропасти српског царства на Косову био дан националне туге и заветовања српског народа. После освете Косова, Видов-дан је постао празник поноса и величине српске. И када се ове године, од херцеговачких литица до битољских равница, свечано празновао Видов-дан, Франц Фердинанд је ушао у Сарајево да држи маневре, после издате наредбе да се, са илиџа пред Сарајевом, поскидају српске и хрватске заставе, које су биле истакнуте у знак радости што је Косово поље постало саставни део проширене Краљевине Србије. Зар овај поступак Франца Фердинанда није значио пркос за цео српски народ? Франц Фердинанд је требао и морао знати, да су Немци на сабљи, (а не кукавичком анексијом) после толике проливене крви, отели Елзас и Лорен и да су у Мецу заробили генерала Базена са 200.000 војника. Па ипак, ни немачки цар ни немачки престолонаследник нису дошли на мисао, да пркосе Французима и да на дан Четрнаестог Јула улазе у Мец или Штрасбург.

С обзиром на психолошки моменат у коме је извршено, и мотивима који су га изазвали, дело Гаврила Принципа постаје разумљиво. Ми дубоко верујемо, да су и наредбодавци за хајку против Срба у Босни и Херцеговини на чисто с узроцима атентата, као што су свесни и свога безобразлука када траже, да се истрага прошири и на краљевину Србију, и ако немају никаквог доказног материјала да је ма који наш поданик учествовао у спремању атентата. Дрека бечке штампе и сарајевске уличне мангупарије, не може Србију ни збунити ни заплашити. Кад је у сред Беча нађена одсечена глава покојног Александра Карађорђевића, мртвога оца Њ. В. Краља Петра, из Србије нико није захтевао да наш полицијски комесар врши истрагу у Бечу. Она иста рука која је одсекла главу мртвом Александру Карађорђевићу, која је убила надвојводу Рудолфа у Мајерлингу, која је укинула аутономије и саборе, и која свакога дана стеже и дави толике поробљене народе од којих је слепљена двојна монархија — та рука, и ниједна друга, убила је и наследника аустријског престола. Аустрија, и нико други, убила је Фрању Фердинанда!

ДЕЛА_И РЕЧИ Све више нестаје о. них, који у зноју лица свога једу хлебац свој. Штреберство, у лицу др. Велизара ЈанковиНа, успело се на министарсну фотељу. Каријеризам, засновак на протекцији и нераду, то је карактеристика данашњег нараштаја... Један секретар Министарства Ино. страних Дела, познат са свога географског открића да је Сапунџакис главна варош у Силистрији, на питање шта ради преко целога дана у Министартву, одговорио је : — До подне се телесно одмара, а од подне душевно. То исто раде и сви остали у нашем Министарсвту !...

ЦРНА МАСКА.

— Жалбе неунапређених официра Престолонаследнику. —

Указима о уналређењу официра, који су публиковани после демобилизације, били су незадовољни многи официри који су остали неуна|пређени. Због тога су они изашли на

рапорт садашњем министру Војном и тражили да се унапреде. Ми-ј нистар им је обећао да ће их уна- Ј предити и на тај начин исправити грешке у ранијим указима. Међутим, указима који су публиковани сзда о Петров-дану само је врло мали број ових официрз унапређен. Због тога су многи официри, сматрајући да се према њима чини неправда, били јуче поново код министра Војног и тражили од њега одобрење, дз изађу на рапорт

главном инспектору војске Престолонзследнику Александру и пожале му се на неправде које им се чине. Министар им је одобрио да оду код Престолонгследника на рапорт и они ће то учинити за који дан. Официри се надају, да ће Главни Инспектор Војске наредити да се тачно види и утврди према коме је од ових неунапређених официра учињена нелраеда, да би се она одмах исправила. Томе је и крајње време.

На дшшком Нстоку -— Наши у Александрији и Кајиру. — Српске колоније. — Српска читаоница. — Српска државна трговачка агенција (Писмо „Пијемонту”)

У Александрији Далеко, преко Средиземног Мора, под вечито плавим афричким небом, у полуевропској Алексзндрији и египат^ком Кајиру, иал»зе се српске оазе, са српским живљем, који је као бродоломник, после дугодишњих бура на Балкану, нашао уточишта под овим врелим афричким сулцем. Неосигурана лична и имовна безбедност, сиромаштина, лоша земља, а и сам систем владавине у некадањој турској империји, расељавао је стално и у масама најбољу радну снагу из данашње нове Србије. За неколика година образтвале су се читаве српске колоније у Северној и Јужној Америци, Аустралији и Африци. Највећи број исељеника ишао је у Америку. Од пре 10—15 година наши почеше долазити и у Африку, првенствено у Александрију, и како с ’ наишли на повољне услове за жилот и зараду почеше се и задржавати. Тако временом поче број наших у Александрији расти, да дана: има овде око 120 српских домова са 4-500 становника. Породице су махом ииокосне, мањи је број до шао са женом, а неки су се, који су од више година овамо, овде и оженили. У Кајиру У току времена, неке породице, траж ћи боље услове за живот и зараду, напу..те Александрију и преселе се на 210 километара од Алек андрије, у Кајиро, где сада има око 300 Срба. Александриј] је полуевропска варош, готово европски елеменат преовлађује, док је многољудни Кајиро, са својих 900.000 становника, преставник староседелаца жарке Африке. Наши се боље осећају у Александрији и ако је награда мања, док је у Кајиру већа зарада а и живот је скупљи. Сем тога наши нерадо иду тамо где арапски судови имају преимућства, јер су, не знам из каквих разлога, изгубили свако поверење према њима и клоне их се.

Александрија, 1. јуна Срби досељеници су махо а из сиромашпих крајева наше Нове Србије, из Дебра, Галичника, Гостивара, Прилипа, Тетова и других места, а има и неколико Црногораца. То су мирни, тихи и повучени људи, јако штедљиви и врло вредни. Обично су млекаџије, хлебари, пиљари, ашчије а већина је по фабрикама и на пристаништу. Станују готово сви у радничком кварту. Ови људи били су дуго без заштите. Лутали за сваку ситницу, и како су им били домови у Србији, то су овде врло тешко долазили у везу са српским званичним органима, када им је требало какво обавештење, пасош и друго што год. Често су се, у нужди, обраћали бугарском генералним конзулу у Александрији, Добреву, али он, поред тога што ништа није могао да им помогне, није пропуштао прили ку, а да, ма под каквим изговором не. дигне по који шилинг. Сем тога он је консеквентно држао овај народ у заблуди, трудећи се да им угуши свако осећање према Србији. Пре неколико недеља, одмах, после Ђурђев-дана, за нас један догађај изазва крајње изненађење и велику радост. На најглавнијем Александријском тргу, у центру ва роши и на најживљем месту, на Мех мед Али Плос, на углу улице Етидијан, на првом спрату једне пето кате палате лепрша се српска тро бојка а дуж балкона, дугог шест метара, стајала је велика бела фирма са црвеним словима црним осенче на, на којој пише на француском Краљевско Српска Дожавна Трговачка агенција Одједном се пред зградом скупи маса Срба и неки се почеше пропињати да пољубе заставу, која се достојанствено лепршала. Рлдост је обузела све. Тих дана је основана наша Агенција у Кајиру и она поста одмах, од првога дана, званичан центар за све нас. 1Пеф агенције, г. Душан Поповић, врло је љубазно и предусретљиво изашао свима на сусрет тако, да се за неколико дана

упознао са целом српском колонијом. Чим је г. Поповић свршио најнужније послове и припремио све да Агенција отпочне рад, закаже за 11. мај, на дан Ћирила и Методија, освећење агенције и позове на свечаност и нашу колонију. Позив је примљен врло радо, и на дан освећења у агенцију је дошао велики број Срба. После освећења приређена је закуска која се претворила у истинско весеље од срца. Тада су се чуле „Од куд идеш Анице...* 4 , „Ој Дунаве, Дунаве...“, „Оро кликће...“ и остале песме које је српска војска пресадила у нове крајеве Одмах после освећења Агенције, међу члановима српске колоније роди се идеја, да се оснује Српска читаоница, и то предлаже г. Поповићу. Господина Поповића пријатно изненади овај предлог, и он позове чланове к мисије на договор. После неколико дана одржана је седница на којој је решено да се оснује читаоница и за председника је изабран сам г. Поповић, који намени једну собу Агенције за српску Читаоницу. Чим је основана читаоница, г. Поповић је уредно снаб део листовима, који су му долазили. Тако је колонија наша за кратко време добила много, и агенцију, и читаоницу, и званизну потпору. Постао је и добар и срећан, а сада се ради на томе да се оснује и једна мала српска штедионица и подигне српска капела, и ако су грчки свештеници предусретљиви према Србима, а српско становништво омиљено од Грка. Исти покрет јавио се и у српској колонији у Кајиру али тамо до сада није ништа урађено. Несумњиво, да неђе из >стати од александри ске српске колоније. Јов. П.

После дефинитивног слома бугарске војске,

АУСТРИЈА ое понова јавља на сцену, да у овој, као и у свакој ранијој прилици напакости Србији. Како јављају из Беча, граф Берхтолд је примљен у аудијенцију код цара на којој је утврђено, да се Аустрија активно умеша у уређивању територијалних односа на Балкану. ГЕШОВ У БУКУРЕШТУ, Бивши министар председник Гешов, који се бавио у бањи Виши-у отпутовао је у Букурешт у једној поверљивој ми. еији. У политичким круговима, сматра се, да је циљ његовог пута, да свима могућим концесијама одвоји Румунију. Међутим, према изјавама одговорних државника румунских, Румунија је трасирала себи пут, да је кикзква обећања Бугарске не могу с њега сврнути. ЗАРОБЉЕНА БРИГАДА. Румунске тупе у свом наступању од Лом Паланке, наишли су на једну бригаду бугарских трупа, која се после малог отпора предала. Ту се одиграла је.

КЊИЖЕВНИ ДОГАЂАЈ ПРЕ СТО ГОДИНА.

— Прва појава Вука Караџића. При крају овог месеца навршиће се с т о г о д и н а од како је изашла на свет прва књига Вука Ст. К а р а џ и ћ а. То је била прва књижица српских народних песама, које је Вук стааио на хартију, а за којом су ускоро дошли и други књижевни радови његови. Према томе овог се месеца испуњује прво столеће од књижевне појаве Вукове, а ко зна, — ко с т в а рно зна — шта је био Вук српској књизи, тај ће знати и то да се сада навршује стотина година од нњижевнога препорођаја српског. С в е је до Вукг било само наглашај, само покушај — с Вуком је тек настало ново доба. Са свим је друга ствар што ће та највећа стогодишњица у животу наше расе остати од меродавних неопажена, чак и не поменута. И у Вуиово су доба „меродавни" били неумерени у пропуштању вршења своје дужности; по њима не би Вука ни

било. Не значи, дакле, ништа ружно за Вука што он нигде у Српству нема свога опоменика, и што се не знају и не тубе датуми његова рада који чини највећи датум у историји духовне културе српокз — ружно је за оне који постоје за то да знају а који тога не знају... ♦ * + Вук је дошао у Беч у новембру 1813., и већ је месеца децембра писао јрдну брошуру политичке садржине. То је онај рад Вуков који никад није света угледао, и од кога нам је и рукопис остао непознат, ма да посредно знамо и о чему је и у каквој је књижевној форми било у њему речи. Штампање тога списа није одобрила цензура, али цензор Јернеј Копитар, Словенац, уочи у њему леп српски језик па потражи Вука да се са њим познг. Од првога састанка — при крају децембра 1813. године — па за пуних тридесет година, до смрти Копитареве, Вук и Копитар беху ванредно искрени и добри пријатељи, њихово се пријатељство никад ничим не могаше помутити, и оно постаде божји благослов за књигу и науку срлску. Копитар не гледаше у Вуку поли-

тичара већ књижевни значај првога реда. Одмах по првом познанству стаде Копитар испитивати Вука о српским народним песмама, па видећи да их Вук зна обилато, стаде га наговарати да их испише, па ће се лако наштампати. Вук прими понуду и почне посао. За непун месец дана Вук имађаше рукопис од стотину песама, па 25. јануара 1814. године заврши посао и тога дана потписа посету књиге и предговор. Још је само мало времена прошло па је Вук отишао у Пешту, оставивши Копитару рукопис ради штампања. Из неких разлога књига могаше ући у штампу тек доцније, а кад Вук дође поново у Беч, Копитар већ бејаше отпутовао у Париз по службеном библиотекарском послу. У тдм изађе Вукова „Пјеснарица”, мако је прве две свеске свога зборнина био Вук назвао по старинском обичају. То је била уопште прва штампана књига народних песама српских. Али још док је књига била у штампи, на једно две недеље пред њен излазак, јавио се у чешкој књижевности превод једне песмице из те књиге Вукове! Како је то могло бити ? Тада књижевни почетнин а доц-

није чувени литератор чешки Већеслав Ханка узео је из коректуре и на чешки превео једну кратку, лирску, песму Вукову. Ханка је имао својих разлога, јер је, саопштавајући ту песму, упутио био Чесима предлог да се отпочне скупљање и чешких народних песама... Данас се обично каже да је Вук с к у п љ а о народне песме српске, да их је бележио из уста добрих певача и гуслара или их је од пријатеља добијао преписане. Али за прву књнгу Вукову, за ону која је изашла пре сто година, то не вреди. Вук је тек у Бечу добио идеју о исписивању и штампању српских народних песзма, у Бечу је — рекосмо — одмах и урадио тај посао за непун месец дана. А у Бечу је онда Вун био у главном упућен само на себе, јер људи, Срба, који би знали нгродних песама наших онако како ваља, није у оно доба ни било. А Вун их је онда знао обилато. Стога је народне песме за прву свеску Вук гтисао поглавито по своме знању. Рекосмо поглавито, јер је онда у Бечу била свега још једна глава нојом св Вук могао корисно послужити за тај посао. То је била Савка, Вукова свстра, не рођена, удата за

Стефана Жизковића, преводиоца „Телемаха". Живковић је био родом из Черевића, у Срему, па је, не довршивши у Бечу медецине, дошао у доба устанка у Србију, где је као чиновник помагао општој народној ствари. 0 паду Србије, с јесени год. 1813., прешао је са женом Савком из Београда у Панчево, и ту се састао са Вуком, који се враћао са доњег Дунава, куд је ишао био по народном послу. Из Панчева сви троје одоше у Беч. Природно је да им је вођ био Живковић, стари бечки студент. И Живковић се бавио о књижевним послом, био је уз Вука познат и са оним напредним кругом, који се у Бечу образовао око Копитара и Вука, али народних ствари није знао толико да би Вуку у томе од помоћи могао бити. Његова, па«, жена Савка не само да је била бистра и духовита Српкиња, него је, нао Шзлчанка по рођењу, знала доста народних — махом лирских песама, које је још и врло пријатним гласом радо певала. Она је у ондашњем Бечу била једина личност с којом се Вук могао саветовати о тексту народних песама, и по чијем је казивању песме могао бележити. Савку захвално помиње и Копитар у

актима из двадесетих година прошлога века, кад је морао бранити Вука од оптужаба пред бечком влашћу. Песме које је Вук унео у ту прву књигу своју великом су већином лирске. Тако је и у другој књизи, која је штампана годину дана позније. Онда се лирика народна ценила много више него епика — управо обрнуто од онога што је доцније настувило. И ако је Вук тек позније изашао на ону највишу тачку критичности, на којој смо свикли гледати га, ипак и овај први књижевни рад његов одликују све оне светле особине које су постале одлике рада Вукова. Ауторитет првога реда, Немац Ј. Грим, који се тада још бавио у Бечу због познатог Ењчког Конгреса, био је очаран Вуковом књигом, па ју је у подужој оцени приказао ученом свету као књижевни догађај. „Меродавни" у српској књижевности ни главе не осврнуше на Вука ни на његову књигу! Беше ли то срамота Вунова? Шта је после тога било, држимо да је познато. Бар тако треба рећи... • ♦ 4 0 овој стогодишњици, чији зна-