Pijemont

Београд, НЕДЕЉА 21 Септембар 1914 год.

БРОЈ 5 ПАРА

Број 235. Година IV,

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА И 3 Ј У Т Р А

Стан редакције и администрв' ције Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божоввћ

Осниван: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

ПРЕТПЛАТА за Србију и Бугарску код уредништва: год. 16 дин. на поштама: Месечно 1 дин. За иностранство код уредништва: На годину 30 франака у злату на пола год. 15 фр. тромесечно 7'50 фр. у злату.

УРЕДНИК Коста М. Луковић

На трошној згради Отоманског царства зуб времена подрива последњи стуб. Није далеко час кад ће се наерени кров сурвати и затрпати све што још дише под њим. Из Цариграда долазе гласови, који јављају даћеТурска у најскорије време објавити рат Русији. Преставник ратничке партије, Енвер-паша тражи да Турска нападне Русију. Први Балкански рат лишио је Турску скоро свих земаља у Европи. Сведени на Цариград и околину Турци су морали осетити, да им се приближава крај. Савезничка рука задала им је тако страховит ударац, да су само са великим страхом могли погледати у будућност. Али неслога савезника учинила је, те је притисак на Турску попустио и они у Цариграду почели су се надати. Поновно заузимање Једрена утврдило их је у нади, да се Турска може препородити. Европски рат учинио се Младотурцима као несравњива прилика, да се окуша снага подмлађене Турске. Без политичке увиђавности, они су сматрали да ће она страна на којој су они, победити. Чинили су и такозване политичке припреме за тај подвиг, али безуспеха. Рђаво изведени гестови одавали су њихову политичку неумешност и претерану жељу за ратом. Турци су рђаво проценили своју снагу. Мали успех који им је пружила савезничка неслога, они су сматрали као успех своје снаге, способности. Међутим снаге није било, нити је пак има. Деца болесног човека на Босфору нису умела да виде да им је отац на самрти, него мисле да га излече ратом, да гимнастиком оживе укочене мишиће; али заман. Положај Турске није из далека, какав би требао да буде, а да би се Турци могли надати победи. Турска је финансиски исцрпена. Њени војници немају ни најпотребнијих ствари. Голи и боси, они немају воље за рат; ратничко расположење неколико десетина немачких официра

у Цариграду не значи да је турска војска расположена за рат. Њени пријатељи, Немачка и Аустрија, заузети су и сувише својим бригама. Сем расходованих официра и лепих обећања од њих не може добити ништа друго. Држање њених других пријатеља, у које спада Бугарска, не би могло уливати поверење мало искуснијим државницима. 0влашно, и у ствари незнатно, нарушавање неутралности од стране Бугарске у корист германских држава и Турске ипак нема толики значај, који му се приписује. А Турци не треба да забораве, да су Бугари баш од њих имали, да науче једну „финесу“ дипломатије — вероломство. Турцима је овладала луда жеља за ратом. Лудо извршење идеје за светску надмоћ Немачке учиниће да пропадне Немачко царство; а луде освајачке претензије Младотурака учиниће да остаци Турске, буду подељени између њених непријатеља. Турци неће да виде да све, што им је остало, мећу на коцку и то на веома несигурну карту. Али време се не да зауставити. Отоманска империја већ је одавно почела показивати знаке пропасти. У њој је изумро стари дух оних, који су је створили. Није било живе силе која би могла да је опет подигне. Зуб времена већ је одавно почео остављати трагове на трошној згради. Сад се приближује час кад ће време завршити свој посао.

13 тџ прошлкш — Лорд Черчил о народностима. —

У разговору са дописником јеаног великог тапијанског ли ста лорд Черчил је рекао : Наша аоморска сила мора у току рата утврдити карту Евроае са погледом на начела народности; ми морамо ослободити народе, осигурати

њихов интегритет и обезбедити дуги мир аосле несносног аритиска наоружоња

— Изгубили су вољу да ратују за Аустрију. —

Пре неколико дана приспело је у Синају око четрдесет Румуна, дезертера из аустро-угарске војске, који су пребегли из Ердеља. Одатле су послани у Букурешт ђенерал-штабу на саслушавање. Они су испричали, да су се Румуни из Ердеља борили као лавови, и да су увек постављани у први борбени ред, где су били просто кошени. Затим причају да су их сасвим напустили официри, који су избегавали критичне моменте а нарочито нападе на бајонет. „Пошто сам издржао четири битке, рекао је наредник, послали су ме у знак награде, у Фагараш да спроведем рањенике. Одатле сам отишао у своје село, где сам причао својима о страхотама рата. Када сам после неког времена хтео да идем опет у борбу, спречили су ме родитељи, говорећи: Права је будалаштина да идеш да се бориш; ти не смеш више другоме помагати, твоје место није тамо него у Румунији. И тада сам прешао преко брда са четрдесет момака и ево ме!“ Ове просте речи показују којим су током пошли аустрорумунски односи.

№Л1ШШ Кишшнје — Немачки пријатељи. У амстердамском недељном листу „Векбладфор Недерланд" оштампано је једно отворено писмо, које је један Холанђанин упутио оним Немцима, који себе називају „пријатељима Холандије“. Аутор писма вели, да Немачка и ако је нарушила неутралност Белгије ипак претендује да има „чисту савест". Немачки топови имају вшле разлога него немачки докази. 0 држању Немачке према Холандији, аутор писма каже: — Немци нам говоре: „Ви сте наши пријатељи, пошто чувате неутралност“. Према томе излази да Немачка сматра за

— Према досадашњим телеграмима —

Београд, 20. септембра На фронту Зворник—Лозница, непријатељ је покушао да се са снажним нападом прибоје, али је од наших трупа био одбијен са огромним губицима. На осталим фронтовима није се десило ништа значајније. Руске трупе продиру све дубље у маџарску равницу. Од карпатских прелаза у руским су рукама два најважнија: Ужок и Дукла. Операције се крећу у правцу Будимпеште. На француско—немачком ратишту, савезничка војска потисла је Немце на левом крилу северно од Соме и на десном крилу у Вевру. Савезничка војска имала је последње недеље око 30.000 немачких заробљеника. Белгијанци су повратили Малин, код кога су у току рата Немци имали велике губитке. Савезничка штампа констатује да је ситуација за савезничку војску сасвим повољна. „Фигаро“ доноси чланак у коме се каже поводом аустријских неуспеха: Ма шша седесило, врата Истока. Немцима су зптворенн. Јужнп Словени су слободни.

— Велике припреме ва одлучне битке на Ируско-немачом ратишту. —

добро дело што Холандија брани своју неутралност а што Белгија брани неутралност то је злочин. Међутим Белгијанци нису гори од Холанђана. Они су хтели само једно: да сачувају своју неутралност. Бар брањење своје неутралности не може се сматрати као преступ. По речима немачког канцелара Немци су морали нарушити неутралност Белгије, а да је ова пропустила немачку војску, да преко ње пређе у Француску, Немачка не би ништа друго ни желела. Канцелар је тежиште пренео у речи морали. Бетман Холвег заборавља, да Белгија има још једног суседа, Француску, па кад би Белгија допустила да Немачка проведе преко ње своју војску то би Француска могла сматрати као повод за рат. Виљем нека поразговара са својим професорима међународног права, који су са немачке стране учествовали у другој хашкој конференцији.

1ш у №по| — Немци спремају кромпир уместо жита. —

Берлински листови јављају, да је у Немачкој отпочела жетва кромпира. Због велике суше принос ће ове године бити испод просечног. Цвекла ће бити осредња, а жита су сасвим рђава. ТЈезерва у пшеници и осталом житу брзо се умањује. Ово очигледно пропадање једне досад напредне државе не може расположити никог па ни нас, немачке непријатеље. Али има једна ствар која нпак мора да изазове осмех кад се чује: кад је било извесно, да жетва иеће бити повољна и да ће једино кромпири колико толико родити, немачки листвви почели су се утркивати ко ће боље и лепше да немачком народу истакне необично велику хранљивост кромпира! У Немачкој влада тешко стање. Сељаци су на великој муци због неродице. Међутим спремање земље за озимне усеве скоро је немогуће, пошто је земља због дуготрајне суше тврда као камен. Осећа се велика оскудица у снази за вучу а нема ни угља ни бензина за парне и моторне плугове.

После сјајне победе, коју је након четвородневне борбе одржао генерал Рененкампф код Гумбинена, руске су трупе победоносном навалом кренуле у дубину Источне Пруске. Разбијена немачка армија почела је одступати на запад форсираним маршевима. Утврђене позиције и вароши падале су једне за другом без борбе, и после борбе. Тако је пао без боја Ангерах, затим Орлау Франкенау, северно од Најденбурга. Затим су дошли по реду Инстербург и Ангелсбург; затим Најденбург, Бишовсбург; затим упорна битка у рејону Солдаве — Аленштајн — Бишовсбург, после које је дошао пад Аленштајна. Ова бујна навала руске армије у Источну Пруску, која се почела приближавати и западној граници ове провинције изазвала је панику у Берлину и озбиљну узнемиреност у врховној команди немачке армије. Без обзира на огроман значај операција на западном војишту донета је одлука да се са запада пребаци на исток извесан део снаге. И тако се за неколико дана у Источној Пруској појавише нове немачке трупе, пребачене са западног војишта, које су према добивеним пода-

пима, 25. августа износиле око двеста хиљада људи. Појачања су непрестано пристизала са западног војишта и 27. августа према подацима руске Врховне Команде, достизала су цифру од 300 хиљада. Од тога момента почело је свуда живо кретање немачких трупа како на исток против армије генерала Рененкампфа, тако и на југ према рускоЈ граници. Област Мазурских Језера у којој је наступао противник, сва је испресецана великим и малим језерима и рекама, брежуљцима и косама и на многим местима покривена је шумом, што је стварало озбиљне препонетачном одређивању противникове снаге сконцентрисане против руског фронта. Али баш у те дане водила се колосална битка на галицијском војишту, где је против Руса било сконцентрисано преко милијон аустро-угарских војника појачаних са неколико немачких дивизија, са артиљеријом од 2500 топова. Основни принцип стратегије — борба са јачим противником — није допуштао Русима да и најмањи део трупа пошљу са галицијског војишта у Источну Пруску, ма да им је надмоћност немачких тру-

ОТАЦ Престолонаследник је био веома туробан. — Оче, — почео је он понизно — Французи су претрпели пораз. — Па због чега си тако туробан ? — зачудио се Вилхелм. — Ситница... пораз је незнатан. — Па ти им можеш нанети силнији пораз. — Не могу, оче, — моја је армија потучена. — Како? Французи претрпели пораз, а немачка армпја потучена. — Да. Ствар је у томе. што су Французи претрпели један пораз, а ми неколико. — Господе! — завапио је император — неопходно је у таком случају отпразноватн победу над Французима. Ти си негенијалан пуковник, али ја сам радостан, јер ме то већ и по толико пута убеђује да сам ја велики: у свих великих људи недаровита су деца. Видиш

и син мој мили, ја сам гладан, хоћу да обедујрм у Паризу. Узми молим те, Париз, а после обеда ја ћу с тобом говорити. — Париз узети утврдо знам да ја не могу ако Французи не желе дати ми га — одговорио је престолонаследник. — Треба га узетн. Цео свет зна да смо ми решили узети Париз. Шта ће се о нама рећи? — Можемо, оче, објавити да је Париз узет. — Ја сам већ не једанпут објављнвао — па нико не верује. Ја сам нудио милијон марака ономе који бн искрено поверовао томе, да је Париз пао — нико не пристаје на то. — А зашто.ће вам Париз? Ето пам Берлина приметио је престолонаследник. — Зашто ће мени Берлин ? Мени треба Париз, мени је нужна Француска. Иначе ја не могу постати Наполеон. Може ли бити Наполеон без Француске? Наполеон мора да влада

Француском. Ја сам њјтежи посао свршио да постанем Наполеон, сада је остала једна ситница — овладати Француском, и ја ћу ући у историју под именом великог Корсиканца из Берлина. Император се замислио. Кроз један минут он радосно додаде: — Сетио сам се! Да би победио Француску, треба тебе послати на исток. — Та знате, оче, Француска је на западу. Зато тебе и шаљем на исток; да је Француска на истоку ја бих те послао на запад. Тамо где нису недаровити команданти и где може бити победа. — А армију? — запитао је увређени престолонаследник. Та и армија наша на западном фронту деморализована је. — Онда ћу и армију одаслати. Лакше је победити и без команданта и без армије, него са неспособним командантом и деморалисаном армијом, а ја морам чинити оно што је лакше. Где су сада наше армије? — И прва, и друга, и трећа

наступају ка непријатељу достојанствено је одговорио престолонаследник. — Како, зар наступају и ако су побеђене и деморализоване? — У Ч УДУ је питао император. — Таква је у нас храбра војска: њу туку, а она ипак наступа. Ми у последње време никако не знамо за оступање. — А тако ли је — обрадова се Вилхелм. — Да, наши непријатељи налазе се и на западу и на истоку. Кад нас на западу зауставе, ми победоносно наступамо на исток; кад нас пак на истоку зауставе. то значи да наступамо на запад. Вилхелм погледа с гордошћу на сина: — Да, ја видим да ни највећи човек не би могао имати ограниченијег сина. Тако дакле, кад те пошљем на исток треба да жртвујем источни фронт. Али, ради тога да би подигао дух армије ја ћу те наградити високим одличјем, како би сваки официр могао рећи: „кад се и овака неспособност тако награђује, то ћу ја посигурно до-

бити много веће награде." Вилхелм је одахнуо као да је извршио велико дело. „Вечерње Звено“

Рро надирање уМшрску Како то они објашњавају Будимаешша. „Мађар Хирлап“ саопштава из сигурних извора о заузећу Карпата следеће: После свог успеха код Лавова Русн ће, сигурно са мањим колонама покушати да пређу у Маџарску преко Карпатских превоја. Руско продирање на ту страну има два циља: први.да обезбеди лево крило руске армије, која напредује ка реци Сану и Пшемислу, и други: да отвори нову област за дејство руске коњице, која, и поред своје бројне надмоћности, не може да развије знатније операције, и Руси ће сигурно покушати да ту коњицу употребе у равници Мађарске, да направе ужас међу мирним становништвом, да разбцју запо-

чето снабдевање наше војске и на тај начин, заузевши још и жељезничке путеве, омогуће бесплатно храњење своје војске. У руско-турском рату од 1877 и 78 године, Руси су практиковали овакав ратни план. Преко планинских прелаза, далечо у унутрашњост Источне Румелије, пустили су корпус генерала Гурка који је имао велики одред коњице. Садашњи план не може се лако остварити зато што на целом венцу Карпага има само четири или пет пролаза. Није могуће да руска војска у великом броју покуша прећи планине преко гих прелаза пошто се на сваком прелазу мора иробавити бар по шест дана путовања, а руска војска, у великом броју, не може се хранити на таком планинском месту. Може бити да ће мањи одреди покушати да пређу Карпате, али наша војска може лако да их одбије. „Пестер Лојд“ пише о истоме: „Изгледа, да овај покрет не значи ништа и да се не чини из војних него из политичких разлога. Могуће је да Руси