Pijemont

Београд, ЧЕТВРТАК 9 Октобар 1914. год. БРОј 5 ПАРА Број 253. Година IV.

Директор : Браико ЕожовиИ Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ Уредник: Коста М. Луновић

Писмо једног Француаа. —

Један високопросвећени Француз, осведочени при)атељ нашег народа, путовао је одмах после мобилизације кроз Србију. Своје мисли и утиске о Србији и српском народу, племенити Француз изразио је у овоме речито написаноме писму, које је упутио једном 'члану наше редакције. Париз, 1 . октобра Доагч ир 'јатељу, Још сам под свежим утисцима пута кроз вашу лепу н плодну Отаџбину. Никада, верујте ми, господине, ја не могу избрисати из свога сећања пријатне успомене које ме неодољиво везују за ваш велики, Европи слабо познати, а за цивилизацију тако много заслужни српски народ. ...Био је врео јулски дан, један од оних, када сунчани притисак тирански господари људском свешћу. У место размишљања, човек се, хтео не хтео, подаје душевном умору једној врсти дремежа. Мени се то, када сам пролазио железницом кроз ваша златна пољазасађена високимжитом, није десило: сав сам био утонуо у размишљање о вашим сељацима, прилеглим на посао око сређивања пољских плодова. У белим, чистим националним костимима, у опанцима и са дугим сламним шеширима на глави, они су певушили пригодну, пред мобилизацију састављену народну песму: „Ој, Србијо, мајко мила, „Сад постајеш царевина“ и журно су прикупљали и у снопове садевали покошену пшеницу. То је било првог дана после објављене мобилизације ваше војске. Хтео не хтео, морао сам себи поставити питање: Зашто се овај народ, кад је позват под заставу против своп највећег спољашњег непријатеља, не одзива на мобилизацију? Опростите, али сам у т©ме тренутку веровао, да ваши сељаци, после два рата, не желе да поново корачају кроз пљусак пушчаних зрна, већ да им је усађена жеља да среде летину и да се, у масама, извуку од војне обвезе. Трећег дана мобилизације, ја сам морао прекинути пут на крајњи југ ваше Отаџбине. У гусгим масама, са храстовим гранчицама или китама босиока за својим војничким капама, с песмом на уснама и радошћу у срцу, јучерашњи жетеоци су ускакивали у возове, који су бректали од паре и чекали да их помамно однесу на север, на Дрину и Саву, против војске Хабсбурга Последњег. У томе тренутку мени је

било јасно, да су се ваши сељаци одазвали тек трећег дана мобилизације само због тога, што су прва два дана употребили да зберу плодове свога једногодишњег зноја и да са свога прага протерају глад и оскудицу докле год буду ратовали. И ако нисам од људи који се брзо усхићују, ја сам, у томе тренутку, осећао потребу да загрлим првог вашег војника коме се приближим. Осећао сам, и то ћу увек тврдити, да веће сличносги нити је било нити може бити између два народа да двеју различитих раса, него што је сличност између Француза и Срба! Певајући раде, певајући иду у бој, с песмом умиру!.. Како поетични и весели народи! Ништа безбожније и цивилизацији противније од покушаја утилитаристичних и надмених Германа, да забране овим веселим народима слободно кретање под сунцем!.. Читајући пре неколико дана у нашим листовима извеш гаје о вашим славним побе-

Из бојне лнније Господчн топ За време борбе на Крупњу. Јеаан Цига арилегао иза мер мерног белег.Ј, па ауца виии главе ца одагиа страх. Одједном, на радост свих аеишна, отаочеше силно деј Ствовати наши аољоци. — Јао, мој леаи госаодин топ, љубим ше у уста! узвикну охрабрени Цига, подиже слободно главу у вис и аоче одважно да ауца.

— Француски листови о берлинском Калигули. —

Једам француски лист овако карактерише немачког царг|: ,,Рђав оин, неблагодаран према Бизмарку, дволичан према Русији, издао је Кригера, експлоатише Турску, обмањује редом Грчку и Итзлију, стално говори о Богу, а против његових заповести стално греши, Да би се обогатио упушта се и у нечасне шпекулације. Више пута доводио је он своју земљу на клизаву стазу, а сад ју је довео до пропасти. И т. д." Други један француски лист пише о личности пруског Калигуле: „Тирански нагони деопотски

господаре његовим ограниченим дама у Јадру и на Церу, ме-!умом. БоЦ људске нрви има наНИ је, за време ДОК су МИ се рочигу драж за његово око, а

сузе радости сливале низ образе, силно звонила у|ушима пророчка песма ваших жетелаца: „Ој, Србијо мајко мила, „Сад пзсгајеш царевииа..“ Кунем вам се, господине, да се ни завршном триумфу француског оружја нећу умети више обрадовати него вашим првим победама. Мене особито радује факт, што су сви грађани Француске испуњени особитом л»убављу према вашем народу, и што ми је синоћ, уз чашу вина, слушајући моје импресије о вашем народу и вашој Отаџбини, један доскорашњи министар рекао : — Србија ће, аосле садашњег раша, који ће се свршити деобом А\стрије, постати нова велика сила у Евроаи. И ако бројно најмсња, ова ће сила, као ексаонент нашег моћног руског савезника, имати великог, ако не и највећег утицаја на ток догађаја на евроаском истоку. Најкултурнија међу својим суседима, она ће евроа ској култури и цивилизацији, за крашко време, арин^ти драгоцене алодове На завршетку овога писма, ја немам, драги пријатељу, друге жеље до ли те, да пророчанство нашегуваженог министра што пре постане географска стварност. У то име ја кличем: Да живи нова велика европска сила, честита и снажна Србија!...

плач мирног становништвз над кођим немачки војници врше зверства, то је најоммљенија музика за његово уво. Такви суверени свршавају или на пилотини, или у лудници."

Штројк у рпту — Како је пао Јарослав. №го што је познато веома утврђени мостобран на Сану, Јарослав Руси су после кратког бомбардовања заузели на јуриш. Дописник „Утра Росији" запи таће после боја једног обичног војника: — Како то да су сва утврђења остала читава ? — 3121ГО што су њихови војници штрзјковзли! гласио је оригинални одговор. Други један војник на питање како је текло освојење Јарослава, одговорио је: — Па, та1ко: ми смо дошли и припуцали, а они одједном побегну. ј|И гувернер Алзас—Лорена и интимни пријатељ цзра Виљема. Према програму погребних свечаност-и, страни изаслаиици имаЛ 1 И су да присуствују само церемонијзма у Букурешту. Али је н-ови немачки посланик Буш, и против програма, отпратио посмртне остгтке краљеве чак у Куртеа-Аргеш. Вероватно, није могао да се одвоји од немачких преварених нада!..

— Мишљења компетентних војних стручњака —

Сваки свој, ма и најмањи ратни успех, Немци вешају о велика звона. Пад Анвбрса изазв>г(о је у Берлину необично од-ушевљење. Са свих звонара удар-ала су звона, а велике гомиле светг манифестов-але су берлинскмм улицама. — Али у немачким војним круговима не заваравају се о важности тог допзђаја, него отворен-о призна-ју, д-а пад Анверса значи само јед-ан стратегиски покрет, пошто ј-е из њега благовремено изашла сап белгиска

воЈСка, коЈ-а Је опет кадра да се бори! Главни разлог за заузимање АнверОз био је, веле, тај, што је он Немцима потребан као основица за зимсно ратовање. Дзнски стручњаци имају међутим још неповољније ммшљење. Они сматрају заузеђе Анверса Пировом победом, пошто су Немци имали огромне губитке, а стварно су добили веома мало.

13

СРБИЈА и БУГАРСКА. У интервју са једним руским новинаром Никола Генадијев је рекао: — Бугарска се строго придржава неутралности. Она у Македонији може подићи устанак кад год буде хтела 1 . Међутим, она то не чини. Бугарска влада покушавала је да македонско питање реши дипломатским путем, али је Србиј(а- одбила, да о том говори. То одбијање са орпске стране чини немогућим сваке даље прегово-ре. Необично кратка и вероватно, тачна карактеристика српско-бугарских односа.

— Одговор српског педагога на апел немачких научника цивиливованим народима. —

апог

— Недипломатски кораци немачких дипломата. Румунска крзљевска породица формално је изјавила да жели, да на погреб покојног краља не долазе никакве мисије са страних дворова. Али, на велико изненађење румунског двора, из Бврлина је допутовао изасланик цара Виљема, принц Ведел, рани-

ПоУле толиких брука, ко : е је починила Немачка из своје схолости, налувености, себичиости и грабиивости, ;ошла је иопа крупн : да су огњишта паЈКе и уметнссти, уииверзитети не^ачки.нрогласили за доктора разних фаукз и изабрала за свога почаснога грађанина изналаззча на1ужасније справе за унишгавање не само живбта људских него и свега што је људска наука и уметност створила! Немачки универзитети прогласили су за доктора и за св( га почаснога грађанина инжињера Хинд^нбурга, који је изнашао онај џиновски топ, који је сад специјалитет немачки и којим Немци руше најтврђа утврђења Лијежа, Намира, Монса, Мобежа и т. д. и којим се поносе, као и уништењем Лувена и рушењем Ремса а сада и Анверса и т, д. Највиши храмови наука и хуманости дакле преузносе споаву за убијање људи и творевина људских и одлккују иајвишим својим почастима изнзлазача њена! То је несумњиао била велика али не и последња брука про•слављан! гемачке културе и цивилизације. Сад долази друга ако не још и већа од ове. Сад су се немачки научници лично упрегли у политичка кола и хоће целом свету да цокажу, да је црно бело а бело црно. Људи дакле, којима је цео живот био посвећен науци и исгпини, сзд покушавају да обману свет: Д 1 докажу целом свету, да Немачка и њен ц»р нису криви за овђ рат, који им је наметнут!!! Боже мој, ово говоре људи од науке, и то не говоре потоњим нараштајима, који би могли и да им верују, него говоре нача, савременицима, који до ситницл знамо како су се ствар* рабвијале и ко је хтео овај рат а знамо и зашто! Шта да кажемо онда за такве научнике и њину научност и каквим именом да назовемо овакав њихов поступак?! Шовинизам, то је мало; лаж, то је тачније али је мало;

нискост и брука, то је најбоља каракгеристика овога поступка. „Апел цивилизованим народима“ — тако се зове тај проглас де -едесет и тројица најпознатијих научника немачких, међу којима је и чувени филозоф немачки Вунг. Па да разгледамо шта веле господа научници немачки. Ечо: „као представници науке и уметности немачке ми ибтписачи свечано протествујемо пред цивилизованим светом противу лажи и клевета, којима наши непријатељи покушавају да уарља/у праведну и добру ствар Немачке у стратовитој борби, која нам је наметнута..." Ово је ваљда први пут, да немач<и нЗучници признају, да има „цивилизозана света“ и ван Немачке; и сад се они обраћају том цивилизовзном свету, да одбране добру и араведну ствар Немачке! А која је то њихова „добра“ и „праведна* ствар? То је, знате, овај рат и њихово поступање у њему. Све што је немачко, добро је! Слушајте само: „Непријатељи наши (немачки) раде са жаром да извитопере истину и да нзс представе одвратним“, велз многопоштовани науччици. И с ни „протествују" прогив „тих махинација“, протествују „високим гласом“, а тај је глас, глгс истине !?!... Е слушајте сад које су то лажи или „м'хинације“ и које су то „истине“. ,Ј1аж је да је Немачка изазвала овај рат: ни народ, ни влада, ни цзр немачки нис/ га хтели“, вели се у апелу. И ово веле немачки научници јавно, пред целим светом онда, кад сав свет данас зна и кад је и несумњивим документима утврђен з, да га је и „хтел4“ и „изазаала - и немачка влада и не*ачки цар и да су га припремали тајно! Само што он није испао онако како су га они хтели, па сад због тога ударају натраг и праве се невини као ја1 гањци (па упрегли и „научнике*