Pijemont

ништво наишао је на велики отпор. Јермени се у масама буне и одмећу од власти. Јермени који живе на страни преко штампе агитују међу својим суграђанима да не иду на позив турских власти. У целој европској и јерменској штампи публикован је јерменски манифест, који је потписао председник јерменске колоније у Марсељу. У манифесту се између осталог вели. — Као што су Алзас и Лорен жртве немачког дивљаштва, тако су Јермени жртве турског дивљаштва. Све симпатије Јермена стоје на стран* Русије и Француске. Главни бранилац намуче ног народа, избавитељ Јермена, може бити једино Русија. Јермени се добро сећају Бизмаркових речи, да ни 300 одрас лих Јермена не вреде колико кости једног пруског војника. Ниједан Јерменин неће ступити у редове војске, која буде била уз Немачку. Даље се каже: — Ниједан Јерменин неће поћи против Русије. У Турској је објављена мобилизација, али Јермени неће поћи против своје браће на Кавказу, а неће ни против балканских народа. Манифест завршава речима:

Пвтроград, 17. окт. Рат с Турском овде је примљен одушевљено. Чим је Петроград сазнао о турском препаду по улицама су почеле манифестације пред посланствима српским и осталих савезника и продужене су до пола ноћи. Сви данашњи листови једнодушно поздрављају почетак рата и тврде, да је наступило време за решење старог питања о Дарданелима. „Ново Време“ пише, да је немачка политика у Персији успела да Курди нападну руске гарнизоне и да почетак рата с Турском треба примити као почетак рата и с Персијом. Француски и енглески посланик изјавили су {новинарима, да ће Француска и Енглеска до краја помагати своју савезницу Русију у новој борби. Петроград, 17. окт. Питање о држању Бугарске занима целокупно јавно мнење. Сви листови па чак и Миљуковљева „Рјеч“ изјављују:

— Јермени, Турци вас позивају под заставу да се борите против својих заштитника, али ви боље ступајте као добровољци у француску, руску и енглеску војску. Да живи Француска, Русија и Енглеска! Пропаст Немачкој!Ово показује, да ће Турци на руској граници имати да се пореи Руса боре и са својим побуњеницима што никако неће ићи у прилог брзини њихових операција. Политичка констелација у Европи није баш ни најмање повољна за Турску. Они, којима она помаже, њој не могу помоћи, јер и сами пропадају. Бугарска? Потпуно несигуран пријатељ, који нема воље ни моћи да је активно помогне. Међутим јавља се Италија. Део аустриског н слеђа који ће имати да примч Италија, овој се учинио мален, да би се њега ради крвила. Али ако се сад аустриском наслеђу придружи и турско, Италија ће имати и рачунског разлога, да активно учествује у комадању па и дељењу плена. Ово је факат, који изгледа Турци нису могли назрети кроз вео немачких обећања. „Болестан човек“ на Босфору умреће ускоро.

„Ко није с Јнама тај је против нас“. „Ново Време“ каже: ,.Бугарска није могла заборавити, Да је турски јатаган, који је сад подигнут против Русије, вековима |пливао у бугарској крви. Са Русијом или против Русије, другог избора нема! Сваки споразум Бугарскеснепријатељем Русије биће најтежа издаја Словенства и вечна срамота за њу. Миљуковљева |„Рјеч“ каже: „Бугарска има делом да покаже, да не постоји споразум између ње и Турске. Ако силе 1 ројног Споразума предузму, да се испуне дага обећања Бугарској, онда Бугарска не може давати двосмислене одговоре и онда ће претегнути ово: Ко није с нама тај је противу нас“. Миљуков не каже каква су обећања силе савезнице дале Бугарској. „БиржевијаВједомости“ веле: „Наступио је моменат, кад Бугарска мора или издати Русију, или ићи с њом. Одлагања не може бити. Хладнокрвна, готово непријатељска

неутралност не сме бе допустити“. Новинари најенергичније раде, да се једном Бугарска истера на чистину. Јуче су се обратили бугарском посланику, Маџарову, који стално тврди да се неби примио новог положаја, да бугарска влада не жели најсрдачније односе с Русијом. Он је изјавио сараднику „Биржевија Вједомости", да ће Бугарска сачуаати строгу неутралност у руско-турском рату. И Миљуковљева „Рјеч“ донвси из бугарског посланства, да почетак руско-турског рата неће изменити позицију у светском рату и Бугарска остаје и даље неутрална. Све ове изјаве изазвале су опште разочарење и огорчење руског јавног мнења. Петроград, 17. окт. Синоћ је словенска трпеза спремила свечан банкет представницима савезничких држава. После поздравних говора, Бугарска је опет била предметом општи прекора и строгих осуда. Српски посланик Спалајковић држао је говор о значају ове велике војне и кад је рекао, да у нападу турске флоте на руска пристаништа види прст провиђења, да Велики Руски Цар Никола у овој борби васпостави крст на Светој Софији, бурно је поздрављен. Професор Пајмов, напијајући здравицу српском посланику, рекао је: „Срби су нам најдражији саЕезници. Поред тога што су Словени Срби су увеку тешким приликама били с Русијом р уз њу“, Пвтроград, 17. окт. (службено)

250 људи послуге са крстарице „Жемчуг" спасено је; 85 је погинуло, а 112 рањено.

Потпуна деморализација не-

мачке војске. Кореспондент „Дели Меља" даје интереоантне појединости о стању немачке војске, која оперише противу Француза и Енглеза. Сви утисци, које сам добио на путу од Шалона до Соасона', пише он, — не остављају никакву сумњу о томе, да морално и санитарно стање немачке војске није ни нздалека повољно.

Руско-турски рат — Одушевљење у Пегрограду ва рат. — Шта пишу руски листови? — Цела Русија осуђује Бугарску вбог ивјаве о неутралности. — Спалајковићев говор. — Колико је спасено а колико погинуло? —

Савезници се често чуде, зашто Немци изненадио остављају одлично утврђене положаје. Тано, на пример, у околини Соасона Немци су камене мајда1не претворили у праве тврђаве. Енглески саперски официри били су изненађени кад су тамо нашли много топова, који су били тако цементирани за земљу, да су морали употребити динамит да их одвоје од цемента. Али кад су све пажљиво разгледали, они су видели, да су Немци положаје напустили због сувише дубоких шанчева. Било је веом)а тешко да се погинули извлаче из шанчева и лешеви су ту остајали много

дана заражујући ааздух. У опште, савезници су често напре|Довапи не због успешк« борбе, него што су Немци своје позиције напуштали због рђавих сзнитарни1х прил1ика. Али и ту не пропуштају, а да не употребе све начи1не да нанесу штете свом противнику и да му скупо про. дају осгављено место: они скоро увек минирају остављену познцију. Међутим, савезници некнм „шестим чулом" проналазе опасна места и пажљиво их обилазе, У немачкој војсци завладалаје дизентерија и тифус, а коње коси сакагија.

Сп нашег ро№а НА ЕМИНОВИМ ВОДАМА Ваљево, 18. октобра Шеснаестог октобра непријатељ је на Гучеву, од 7 часова изјутра па све до подне, тукао артиљериоком ватром наше положаје Еминове Воде, а потом прешао у напад. Његов је напад одбијен снажним противнападом наших трупа, којом ]е приликом дошло до жестоке бајонетске борбе. Непријатељ је имао огромне губитке и био нагнан у бегство. На разбојишту је оставио једног вишег официра, два капетана и око 300 војника. НАПАД НА НОТУ 708 Ваљево, 18. октобра У вече 16. октобра непријатељ је на истом фронту нападао наш положај кота 708, али је и овај напад одбијен са великим губицима по непријатеља. НА ОСТАЛИМ ФРОНТОВИМА Ваљево, 18. октобра На осталим фронтовима није се десило ништа вначајније.

Иирљнт Немачне — Немци неммју довољно оружја. Један белгиски официр изјавио је допиенику „Њујорк Хералда", да велики део немачких трупа, с којима се он борио, има шаржере старог модела. Он је то први пут примети10 у једном сукобу. И ако је противнм« бие бројно јачи, белгиске

трупе нису имзле скоро никаквих губитака. Падне то официру У очи и он нареди контра-напад. Тада код палих немачких војника нађу старе, за данзшње доба неупотребљиве пушке. Додуше тим пушкама су биле наоружзне трупе из последње резерве, 1аии кад се на бојиште ша‘л>у војници с таквим пушкамз, значи да је Немачка војнич«ијако исцрпена.

„шљивовица" и искочи из рова да се здрави с првим који нам се буде предао. Као одговор на његов одушевљени узвик, грунуше пушке из аустријског рова. Четрнаест четника, 1из свих југословенских земаља, падоше као жртва ове подлости. Први међу њима, погођен у чело, пао је Пера „шљивовица". ♦ Сутра дан, наш храбри и чектмти водник монах Јосиф Цвијовић, управитељ монашке школе у Раковици, у суром четничком оделу и с елитрахиљом о врату, изершио је опело. Испод једног лиснатог и шубарастог јасена, крај самог друма који води у Лозницу, сахрањен« су У јелму раку четрнаест крепних и ведрих младића, сакупљених са целог Словенског Југа, ради остварења великог и саетог мдеала о уједињењу Јужних Словена у велику и слободну југословвнску држлвУ. Посматрајући њихова жута и

подадула лица, која је купала сунчана јесења зора, Ђура Шарац кроз сузе и болан уздах, прошапута: — Боже мој, ништа недокучљивије од судбине!.. Перина се слутња обистини: погибе онога дана, »ВД ракију није окусио!.:.

9 Вагону — УЛИСЕ Стара локомотива полако вуче воз по шинама; искварени и једва употребљиаи вагони промукло шкрипе; одмиче се полако и споро кроз сумрак и кишу. Ово је последњи воз, који иде из напуштене станице. Последња локомотива узела је последње вегоне, који су се брзо испунили пооледњим бегунцима из мале, нацуштене, пред навалом Намаца, варошице. Са багунцима велини дењци домаћих ствари; све су понели

што се могло понети, да не би остало Немцима. Остаје само варошка сиротиња, која нема ништа да спасава, или стзрци, као што је ноћни стражар Андреја, који вели: Заборављају Немци шта је несрећа? Доста сам живео. Мени је већ прошло 80 година. Већ не марим за живот. Еј, еј! Свима је у души тешко, тешко је оставити своје место, место с којим су се саживели, где су се, може битм родили, где су провели дане детињства, које нико не заборавља. Тешно је све то оставити без нзде, да ће се икад вратити, или с надом: вратити се и наћи изгореле зидове и пропале нровове. У дењцима је само мали део онога, што је најпотребнмје. А шта је остало тамо у месту! — Све ће однети, проклети да су! — чује се шапат. Вратиш се, ни куће ни крова... — Ја сам много ствари спаковала у сандун, па га с мужем за-

копала код ограде. Дубоко смо закопали. Ако да Бог, неће га наћи. — Дај Боже! — Живину нисмо могли похватати, пустили смо је у башту. Ту неће скапати од глади. — Живину ће Немци појести. — Наша је башта пуста. Сва у корен зарасла. Сам трњак. — Наћи ће они. Сви су чули за немачка зверства и гоеорили, нако се из њихове руке нико не ишчупа. Бесмислица је живина, али ће пропасти и оно што је боље. А најстрашнији су пожари. О, само кад Немци не би палили! Али, они све пале што не могу понет Ваљда зато пале куће и села што их не могу носити собом. Они се држе оне ђаволске навике, за коју наш народ вели: „Ни себи ни другом!" Страшни су, гори су од зверова! Зверови, који су отпали од Бога и које је сам Бог одгурнуо, ммлостивнији су. Смркава се, и оа мраком Сва-

коме на души бива још теже. Сиво небо, сјајно сунце, све то ма и у неколико храбри човена, а мран уноси неспокојство и страх. Чује се звнждање локомотиве, воз пола|ко застаје код неке мап« стан!ице, може бити постаје. Локомотива писну кад прође поред неке врло мале куђице, застад« мало, затим опет звизну и крену. Али док воз још стоји на отажици, стражар уноси у вагон мали пртљаг, за њим улази у взгои двоје: жена и девојчица. Чувар снаме из вагона, кој|И већ полази, а жена и девојчица остају. Жени мма око 25, а девојчици око 4 године. Обе имају плаве косе и плаве очи. — Пошли смо, Лила — У 3 А И ' ше жена, — пази на црозор кано остаје село. Видиш ли? А онамо, гле, бели коњи, коњи које у и много волиш. Лила се мало осмехну, а мати продужи: — Да, ми идвмо, Лила. И саД