Pisci i knjige IV

56 Писци И КЊИГЕ

Сремац је био сав срећан, што је у Нишу наишао то. „старо, добро доба“, још старије, још боље но што га је познао у Београду седамдесетих година. Он се ванредно осећао у том ориенталском и патријархалном свету, у тим источњачким декорацијама и међу тим „људима старога кова“, који су тако срдачно умели да се веселе, у вароши где је у сваком сокаку било ашика и левенти, чочека и ченгија, које су као баханткиње умеле да играју док им севдалије не излепе чело дукатима, па ударе нож у сто и стану избацивати туфек у ваздух. Ту је у колу нашао лепе и чедне девојке, које знају за „девојачко срамување“, које „воле само кроз плот“, којима се удвара само преко сокака, а када играју „Осампутку“ или „Потресуљку“, као у Зони Замфировој, „чујеш како звецкају ђердани и дукати и трупкају кондурице и папучице, и шуште свилене шалваре, а мирис од ђулијака се просуо по сокаку, па као магла земљу, притиснуо мирис гледаоце.“ Свом топлином и поезијом коју је носио у својој души Сремац је волео тај примитиван, али срдачан, раздраган свет, чији је сав душевни живот у песми:

Ако пара немаме, Ока и пол севдах имаме...

Сремац је свим својим душевним и ду-