Pisci i knjige VII

144 ПИСЦИ И КЊИГЕ

И у овој књизи има тих призора канцеларијскога робовања. Само, што је редовно код Г. Јанковића, полази се од стварности а свршује се невештом литературом, претеривањима која одају не само непознавање књижевног заната но и немање осећања складности и мере. Из које је земље и из којега је доба на пример, онај шеф канцеларије у приповетци Његов погледг Министар, министар-председник, и то из доба „стишаних страсти“ и „највише воље“, није толико ауторитаран, као што је овај шеф ма какве паланачке канцеларије.

Чиновници које Г. јанковић воли да слика само су по извесним цртама својим чиновници у Србији. Али би човек добио сасвим нетачну слику њихову када би их судио по овим бледим, општим, конвенционал“ ним сликама. То је главна мана свих радова Г. Јанковића: он нешто види, неодређеноосећа, неспретно покушава да изрази стварност ка-

ква се рефлектовала кроз његову душу. Али |

он никако не иде даље од прве намере, основног нацрта; све друго је неодређено, недовршено, мутно, расплинуто.

У овој свешчици Г. Јанковић изилази из ускога оквира у коме се до сада кретао, · оставља своје једнолике и сиве чиновничиће које је ладно цртао, и покушава да приказује и друге и другаче људе. Сада долази“ на ред радничка сиротиња београдска, њени влажни и жалосни станови, нечистоћа, пијанство, међусобна мржња озлобљених и бед-