Pisci i knjige VIII

МАРКО ЦАР 131

фију јЈелина, Римљана, Скандинаваца, Индијанаца, — а наш песник није знао класичне језике, мало је учио, недовољно читао, класицизам је познавао тек из друге, па и треће руке. У својим Песмама он помиње Илијаду по једном старијем руском преводу (Гњедича) и Лукијанове Разговоре мршваца којих, чини ми се, има и српски превод.

Студија Г. Цара по свој прилици није последња реч у овом питању; ради тога још ће се доста пера поломити. Ми немамо ни довољно факата, ми не знамо ни све песме Војислављеве (његови пријатељи тврде да Џесме нису ни трећи део онога што је он испевао), немамо ни биографије његове, он је најзад један од оних живих мртваца о којима сувременици ретко истину погађају — и све то спречава да се изрекне крајњи суд. Али у сваком случају, Г. Цар је бацио један трезвен поглед и рекао — ово је моје лично мишљење — до данас најтачнији суд о Војиславу.

Време је да већма обратим пажњу на саму ствар, заустављајући се неколиким речима на осталим мање важним и мање добрим студијама о нашим писцима.

У колико је Војислав изгубио, у толико је Змај добио. Како г. Цар схвата, у оцењивању Змаја с једне стране стоји „гомила“, с друге стране „критици“, који не допуштају да „улица“ решава књижевна питања. Извињујући се са својим друговима, „критицима“, г. Цар се нашао међу „гомилом“. Ја не мислим доказивати да „гомила“ — сви ми, који, и ако у мањој мери но „критик“ — имамо душе да осетимо шта је лепо и добро — има право да суди 0 једном писцу, из простог разлога што је песник

у“