Pisci i knjige VIII

МАРКО ЦАР 133

ћају. Суд о политичкој поезији Змајевој неће бити да је тачан.

У студији о Матавуљу изнете су главне мане и врлине најкњижевнијег приповедача нашег. Поменуто је његово „бистро схватање видљиве природе и неко инстинктивно поимање онога што се под вањском природом крије,“ солидан израз, леп и природан стил, гибак и чист језик, богате и пробране реченице, слабо освртање на „оригиналност и уметнички концепат целе композиције,“ мало анализе, занемаривање психологије, грешке противу унутрашње симетрије.

Оно што је написано о Лази Лазаревићу састављено је махом из општих месша, из више мање познатих ствари. Можда је то отуда што је о Лази писано доста, и што је његова књижевна физиономија доста једноставна и лако појмљива. Новије је, што Г. Цар убраја Лазу у писце религије људског страдања.

На неколико места, овде, и говорећи о Де Вогиу и Кастедеру, г. Цар се заустављао на тој ствари. И одиста, то васкрсавање идеализма које се у последње доба јавља, ствар је таква да је вредно на њој зауставити се. Било би и сувише обично то на Западу помињати, али како у нас идеје долазе као залутали одјеци грмљавине на Западу, или као ретке мрвице са богато постављеног стола, Г. Цар није погрешио што је на неколико места ио томе говорио. И зато што је тај појав тако важан и што се о њему у нас врло мало говорило, ја се надам да ће ми се опростити једно ново ударање у