Pisci i knjige VIII

162 ПИСЦИ И КЊИГЕ

ако који облачак наиђе на то буколичко небо, то је највише каква завада између сеоских Монтегија и Капулетија, која се заврши свадбом, грувањем из пушака и потоком вина и ракије. Тога још има у приповеткама Г. Михајла Сретеновића, а Г. Милић Радовановић још верује да Србији, српском сељаку, могу и Европејци завидети ! Питање о томе како живи наш народ, расправљено је, и свакидашње искуство, наше рођене очи, чак и званична статистика, говори нам сасвим супротне ствари... И човеку срце пуца када види до чега је дотерана она наша поносна, здрава раса сељачка, која је створила онакву народну поезију, и која је подигла ово парче независне земље.

Г. Будисављевић је ставио у почетку једне своје приповетке речи украјинског славуја Тараса Шевченка :

Моју Украјину убогу, За не душу погубљу.

И наш приповедач воли ону голу, сиротну и поноситу Лику и њену бедну децу. Он не замаче перо у прах с лептирских крила, да нам црта пасторале и Дафнисе и Хлог, он нам црта истину, црну и тужну, оне бедне људе у борби за крухом, који сваку корицу залевају и знојем и крвљу, који од беде остављају своје голо и неблагодарно стење, и чије црвене капице виђамо по калдрми београдској. Ах, то није весео живот! Писац га и не улепшава и не оцрњава; као и његов велики учитељ Тургењев, који је износио без гнева и страсти јаде мужичке, жртве крјепосног права, тако и он са уз-