Pisci i knjige VIII

176 ПИСЦИ И КЊИГЕ

риштима села. Сунце рано залази, а сумрак се брзо хвата. Баба Јока изнела већ одавна своју малу пећ, па пече кестење, а око ње се накупила деца, те се она протерује с њима и не да им да греју прозебле прсте, јер краду кестење. Над селом се често чује кликтање и дрека, то пролећу ждралови, чапље, ражњеви и друга птичија, што траже топлији југ.

„Па онда застуди наново, а затим се спусти бескрајна, очајна киша, па само лије, лије. Сунца не мож' по читаву недељу два дана видети. Небо је непрестано превучено тамним прљавим застором. Чим престане за час киша, а густа магла се дигне па притисне сву околину, чини се као да се село и шума пуше....•“ (101—102).

Такође је добар, врло реалистички изведен и занимљив разговор сељака на дану избора (182).

ж ж = Е

Једно опште место наше књижевне критике, једна фатална заблуда која је скупо стала нашу књижевност, јесте скроз и скроз произвољно мишљење Светислава Вуловића да у нашем друштвеном животу нема грађе за модеран роман. Да не помињем Матавуљева Бакоњу Фра-Брна који је речит доказ о противном, ваља се само се тити шта је сваки од нас видео и око себе иу себи.

Г. Недељковић је то осетио и имао храбрости да се лати једнога тешкога посла. Ја му на томе искрено честитам. Само, добра воља и храброст нису довољне. Треба још знати видети, разумети и осетити, треба знати изразити. Тај терет је био и сувише тежак за плећа Г. Недељковића, и прелом се извршио на његовим ребрима.