Pisci i knjige VIII

ЋОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 23

бије њено срце за себе и за род српски. Каоим сви заљубљени, он хоће да „утиче“ на њу: носи јој Спомен Милице, Босиље, Пра ЉУО дрхтавим гласом, из дубине душе, чита:

Мени дајте Србкињу, За њу живим, мрем за њу.

И када је мислио да су му напори уродили плодом, да Ефросинино срце живље куца за њиме, да се успавано српско осећање почиње будити у њеним грудима, она се испроси и венчава за другога. Она се упуштала са Урошем само због тога, што јој је ласкало да има једнога више почишатеља. Као прави љубавник из романтичне епохе, Урош пада у постељу и умире од насрећне љубави. „Жертва 3 онђ бо женске лакомислености, несретна жертва Ж.... ићљ Урошљ“. У овој новели има акцената који тамно подсећају на реализам Јаше Игњатовића. _ На извесним местима обичаји тога времена у неко-_ лико су изражени; тип младе девојке из богате куће доста је изразито представљен. Поред те у неколико реалистичне боје, Ефросина је занимљива још и својим јако израженим наивно-патриотским осећањем ; национална тенденција јако је истакнута. У њој се још јавља осетан утицај народних песа-

фразеологија је, местимично, из народне поезије („јошт бела зора лица помолила није, а о дану ни спомена нема“... „Скочи сад на ноге лагане“, итд).

То су били први огледи Богобоја Атанацковића; с тиме је он изишао пред читалачку публику. Све што је он доцније писао налази се у клици у“