Pisci i knjige VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 49

руменима твојим уснама, сијнуће и мени моје јарко сунце“. Друга објављена збирка новела, Росица, која је требала да изиђе 1847, имала је да буде „уздарје Српкињама“, цвет који је имао да задичи груди „наших лепих Српкиња“. „Народољубље, вели он, које девојка скрива у прсима, то је неоцењени онај бисер због којег је свака девојка вредна да је прави Србин обожава“; буде ли се српска девојка загрејала за српско име, за српски језик, за српску песму, „процватиће народност сигурно“. Она треба увек да има иу срцу и на устима песму: -

Волем једног Србина, Нег туђ цео свет.

Макар да га покрива, Свила и скерлет.

А кад будем умрети, Кћер ћу моју заклети,

Нека љуби Србина, Правог Србина.

Млади Србин, исто тако, и са своје стране, треба само за њу да живи и на њу да мисли;

Мени дајте Српкињу, За њу живим, мрем ва њу.

Богобој хоће да Српкиња говори матерњим, српским језиком да чита српске књиге, да игра српско коло. Његове личности читају родољубиви забавник Драгољуб (1845, 1847), основан „рад родољубиви Србкиња,“ а који је уређивао Теодор Павловић. Врло често, он се враћа на своју омиљену тему; на хвалу „србских балова“, где, уз гајде, „лепе деве као беле у горици виле“ воде коло, „дичПисци и Књиге 4