Pisma Dosіөea Obradoviča

84 хххх. Любезнѣйшій отчей Брате Игумне, Софроніе, здравствуйте.' Вы сте се заедно съ Вашимъ добрымъ комшіомъ Игумномъ светодеспошокрушедолскимъ договорили и согласили, да ме садъ подъ старость учините, да постанемъ размажено, своевольно и ѣудльиво дете у кое кадъ обыкне, да му се дае све, шшо хоѣе, оно себи заврти у главу, да то мора свагда тако бывати, пакъ тта годь хоѣе, иште силомъ и на срамоту, прети даѣе шући ода и матерь, ако му то недаду. А кадъ се пыша , кое тому кривъ ? Оніи, кои су га тако научили $ а да ко другій? Вы сте мѳ сада приобыклн лепомъ и предивяомъ Крушедолскомъ и Великоремешскомъ віну И Шидеру, пакъ кадъ то пресшане, шта ѣе онда быти? Кадъ ме стане одудъ яукъ и запеванѣ, и укапѣ и лелеканѣ. Ко ѣе томе кривъ быти? Судите самый но као праведніи судіе. Адъ иебойшесе, казаѣу Вамъ лепу новину, ад5 ѣете чути шшогодь утѣтително. Я имамъ садъ овде уБелграду такову башчу, пространу, широку и депу, какву ни премудрый Соломонъ, и ни еданъ Царь ГГерсійскій ніе овде вмао з свудъ око зидова насадіосамъ лозе чудотворне, лане у продеѣе насадіосамъ, и истога лета родила су ми три грозда: шрећс го-