Podunavka Beograd

163

Хвала ти, виче за ибимђ цвћтагоће отечество, хвала ти, изђ руке твое доброгљ грађанина добмнмљ! — Сћ оваковвшЂ свћта честитанћмЂ, кое шу и совћстћ нЈјгова нотврђуе , весео е човекЂ и на онои точки , на ко!Ои иначе и наиславнш витезови дркћу: весео е, ербо у честитости си на свога живити непрестае. А то коме има благодарити , него воспитатго, наипре своме и свои родите.ш, па онда СБ1новл1.мт>, кои е рука нћгова разсадила и чрезЂ то сћче краснми разсадЂ оваи за цћло иотомство свое остави). (Конацт. сл^ћдуе.)

КНЕЗТз ПАБО БРАНКОВИћТз И ПАША АЛИБЕГОВИћЂ, СЕРАШћЕРЂ ТУРСК1И, (1480) НА ЖИБЕТСКОМЂ ПОЛШ. (Продужен1в.)

Ниско сћдн паша одђ Видина Нисво сћди, паметно бесћди : „Мо.ишђ ти се цареви већнлу! Молимђ ти се и лгобимЂ ти руку , Дан ми тестирЂ данасЂ говорити: ЗалудЂ вели паша одђ ЛнБИне , ЗалудЂ вели и залудЂ те храбри, Да се уздашЂ ТБ1 у Лничаре , И у лготе уФашЂ Арнауте, УлудЂ вели кадЂ се недомн1н. Л самБ чуо где казуго лгоди , КадкадЂ ва.ш и сну в-ћровати ; Алибеже царско десно крило! Алибеже наше лрко сунце! РазуманЂ си умомЂ и памећу Туби добро, а бол ћ премБЈШлни , Што ћу теби данасЂ казнвати, На днвану нашемЂ с&тованго: Сготра зоромЂ пре нркога сунца, Удритћсмо сложно на Маџаре, ББЈтће вриска и ковБскога нБиска , И нука ран1тБ1 гонака , Сву ледиву трупнне ћ' покрити Алибеже! конвске и гоначке, Силна крвца потокомђ ће тећи, Што с' зелеви, то ће црвенити , И уносит у брза Мориша, Уносити кон ћ и гонаке, А на грабежЂ воднбшђ зв^риннма. Д 1 б 1 оћемо меиданЂ одржати,

врЂ ћемо 1 имђ во!)у оборнти , И седмину рана му задатн (Што ТБ1 виђе седамЂ мадежова). Да мои Бего огр!нно сунце! Страва ме е дал:ћ казнвати, — Бб1т ' неморе говорити мораиЂ: Што но рече о чуднои главури, Кого самБ ти н на дарЂ донјо, Што погледа на запада страну, Па на вћки трепавице склопн, На западу подиго се облакЂ , Изђ облака испаде аждан, А за нбомв огнннн змаеви, Сви падоше на полћ Жнбетско, Како паше кавгу заметоше Међу наше мришЂ учиннше; Докђ прођоше преко равна поли, Докђ прођоше тамо и овамо , До еднога све васЂ уморише, СамЂ ти оста саморанЂ на брегу, Тури на се стару кожушину И остале дирке и одирке, Мннда утећ' у б4ла Сгамбола; ГласЂ ће допаст' лготбшђ каурнма: и донћти помоћв Маџарима. Оно н!е облакЂ на небеси, Што се днго одунд' са запада, Нит' е оно двоглаиа аждал, Ннсу оно огнннн змаеви Што падоше на полЉ Жнбетско ; Већ' ће оно лгота СЕМна вонска Маџарима потећ' по авазу; Алибеже царе†серашћере! Пред' нБоме е гонакЂ одђ кранне, По имену Павле Бранковићу, •Лгота наша нзђ камена гуа; Онђ о бедри до два мача паше, Маие л' десно мачемЂ зеленЈемЂ Онђ укиие по шестину глава, Мане .«' лево гонпчкомђ шувакомЂ, Онђ вн другу шестниу одва.ш. Па !ош' нши виловнта вранца , Кога во.ш нег' очн у глави. И когђ шв данасЂ у Турчнна, У Турчнна ни у Каурина, Кажу вреди три царева града , И сто кеса жут1е ду<»ата. Шта потлачи и повалн вранацЂ Томе бего нн брод се незна Онђ са собомЂ води краишнике Краишнике. све наше крвнике, Што пређоше амо у Мацареку , На пароиу чаџарскога кралн.