Pogled u život

ТРАЈАЊЕ ЖИВОТА 128

— Та какав век! одговори дрвосеча, — зар су напор и рад живот! Помози ми,

Смрт махну српом и храст је у истом тренутку лежао оборен. И дан је био у истом тренутку протекао, последњи сунчеви зраци провлачили су се кроз шуму.

Задивљени дрвосеча с осмехом у очима захвали Смрти.

И тако је дрвосеча сада живео као никада дотле. Чим би имао какав тежи посао, какву невољу у борби за живот, позивао је Смрт, која је све то часком отклањала. Такав живот потрајао је неко време. Једне зиме када је хладноћа била велика, колиба завејана, живот мучан, сетивши се пролећа, зажеле Човек да прекрати несносну зиму. И опет позва смрт:

— Ослободи ме ове беде, завапи Човек.

— Хоћеш ли да те пренесем у пролеће7 запита Смрт.

— Хоћу, хоћу! Како не бих хтео! одговори Човек. |

И намах нестаде снега око колибе. Глог је био у цвету, залеђени поток зажубори, птице запеваше. Срећни дрвосеча се сунчао пред колибом.

Смрт му тада приђе. Уместо малога српа имала је у рукама велику косу. И она рече Човеку:

— Старче. Дошао је тренутак да срп којим жањем људске невоље заменим косом којом косим животе. С оним што сам ти отписала мука, невоља и напора, у мало година доживео си дубоку старост. Немој се бунити, старче. Јер, видиш, људи се плаше ове моје велике косе, коју добро познају. Међутим, срећа је по њих што не употребљавам онај мали срп којим могу да крешем дане рада и напора, јер тада им од живота не би готово ништа остало. Јер живот је сав у напору, борби и раду.