Pogled u život

__РЕ

ЧОВЕК И ЊЕГОВО МЕСТО У СВЕТУ 125

=

за глад, жеђ, умор, зна за радост и тугу, љубав и мржњу, верност и оданост, уме да памти и да заборави. Дубока сличност, па и истоветност, животних механизама у човека и животиња омогућила је да се изучавањем животиња највише дозна о човеку. Када тако не би било, наше знање о себи самима било би врло оскудно. Нарочито би медицина била лишена најдрагоценије помоћи; не би, например, могла добити из коњске крви серум којим се спасава дете оболело од дифтерије; не би се могли на кланицама добивати хормони који, унети у наше тело, допуне или надокнаде наше сопствене, као што се то чини убризгавањем инзулина човеку 060лелом од шећерне болести. Уносећи хормон животињског порекла у наш организам ми стварно допуњујемо у извесној мери свој живот животињским.

Али, може се приметити да и дубоке сличности између човека и животиња, од којих неке бар нису никада измакле човекову оку, не значе и стварно сродство, то јест да човек и животиње имају исте претке у ма колико удаљеној прошлости. Могло би се замислити да су слични у ономе смислу, и са истих узрока, као разни предмети који излазе из исте радионице, из руку истога занатлије, а нису постали једни из других. Али таквом схватању стоје насупрот докази да човек није увек био онакав какав је данас, већ да се током времена постепено мењао удаљујући се својим изгледом све више од животињских предака. Који су то преци, не можемо поуздано рећи. Поуздано је то, да смо животињског порекла.

Нека нас то не понижава. Напротив, видећемо, имамо разлога да се тиме дичимо.

Тешко нам је пренети се мислима у осећања оних времена када је човек мислио да је изузетно