Pogled u život

62 ПОГЛЕД У живот

Дакле, копнени становници нису се потпуно прилагодили враћањем у прастару постојбину. А да ли су се водени становници потпуно прилагодили на копнену средину; Нема сумње да јесу, када су успели не само да се у њој-одрже већ и да се развију до највиших ступњева живога света. Али како су то постигли: Привикли су се на живот у ваздуху, ван мора. Али то на тај начин што су, такорећи, понели у себи један делић океана, као успомену на прапостојбину, који стално одржавају и обнављају. Ми јесмо копнени организми, то је несумњиво; живимо у ваздуху, али то споља само. Унутрашњост наша је водена, слана вода запљускује све ћелије нашега тела. Наша ткива живе у океанској средини као и пре него што су наши далеки преци изишли на копно. Јер наша крв, то је у основи слана вода, слана са исте соли као и море. Ми живимо у ваздуху, али морамо бити крај воде, реке, потока, кладенца или водоводске славине. Јер живот је по превасходству водени механизам, зачет | у води, и он се могао раширити на копну под условом да унутрашњост живога бића буде водена. Дубока унутрашњост нашега тела, ћелије, које га изграђују, нису, такорећи, приметиле промену средине преласком организма из океана на копно. Оне су остале водени становници, запљускиване сланом пласмом крви која у нама струји.

Копно је дало савршенија жива бића, али океан је дао највећа. Ако је живот један, жива бића су величином својом до крајности различна. Има их невидљивих, има их недогледних. Има их за које се дознало тек проналаском микроскопа. Има их која ни најјачи микроскоп није могао открити, изко наслућивани, и тек проналаском електронског микроскопа било је дато човеку да их угледа. Тако је било са бактериофазима, бескрајно сићушним жи-

__- ои