Pokret

68 покрет

Није без интереса упитати се, откуд се уопште дошло на мисао о пропасти западне културег Зачетци ове мисли налазе се још код Русоа, данас је на своје заставе исписују Немци. То се да разумети. Они сада сносе последице својих погрешака, и изгледа им да ће са њима заједно пропасти цео свет. Док су за време рата огњем и мачем пустошили по северној Француској, говорили су да то чине у име културе, сада када жању плодове свога рада, проричу „пропаст запада.“ Ово ид. увиђа и вели: „Немачка лежи данас на тлу, она је у најтежој моралној и материјалној кризи.и сада Немци довикују не само своме него и осталим народима: Не само ми, него и ви ћете с нама у понор“. Са њиховом мало задоцнелом лармом за спас културе и човечанства они нас и нехотице подсећају на онога попа, који је, док је село умирало, говорио „мируца, мируца“, а кад је умрла његова жена, развикао се: „Спасавајте, људи, помре сав свет!“

· Г. Дворниковић, који је својим досадашњим радовима с успехом попунио једну осетну празнину у нашој иначе врло сиромашној филозофској књижевности, у овом случају канда је подлегао сугестији. Не потпуно, јер он не прориче коначну пропаст запада, већ само позива Словене да спасавају тај запад. Тај позив није лишен сваког смисла.

Уносећи нову животну и духовну снагу, они могу, не спасти западну културу од пропасти — јер њој та опасност не прети — већ плодно утицати на њен даљи развој и усавршавање. И кад се запад Европе у културном раду истроши, ми смо, надамо се, од тога момента још много далеко, њен исток треба да буде у стању да започето дело прихвати и даље усаврши. Хоће ли и даљи исток још једном играти виднију улогу у културном стварању, тешко је предвидети. Случај с Јапаном показује да то није немогуће. Д. свакако за сад прецењује значај истока. То долази, чини нам се, отуда, што он погрешно схвата супротност исток-запад. Разлика између њих најмање постоји у интелектуалним, више у емоционалним, а највише у особинама воље, у ономе што чини карактер једног човека. Оријенталац је хедониста, он у животу пре свега тражи уживање, заборављајући да уживање обично уништава способност за уживање; Европљанин је по свима особинама свога духа борац, он налази срећу у раду и борби. Пасивност је одлика првог, активност другог типа. Овај други тип је несумњиво много погоднији за стварање културе од првог, и Словени ће успети да у толико преузму вођство у европској култури, | у колико буду успели да се приближе овом другом типу. Др. Бранислав Крстић

ПОЗНАНСТВО СА ШАНТИЋЕМ

Те је било 1921. године. Требало је да се вратим у Београд из Дубровника где ме је лепа јесен задржала. до половине септембра. Знала сам да ћу одмах из Лападских валова загазити у наше београдско јесење блато и није ми се полазило. А било је крајње време. Две моје младе пријатељице понудише ми се да путујем с њима.

— То би било лепо, децо, али ја бих радо свратила мало у Мостар да видим Шантића.

Девојке се одушевише и условисмо дан поласка.

Чини ми се данисмо баш лепо путовали. Мини ми се да смо се мало грчиле, да нам је у вагону било хладно. Знам зацело да смо више пута једна другој казале: Сутра ћу видети Шантића. И то нас је загревало.

Колико сам пута прошла поред Мостара, јурећи брзим возом на море, или из Дубровника у Београд, и увек ту остављала једну неиспуњену жељу. Чинило ми се да пролазим поред зидова дивне баште, у којој славуј пева, а не могу да се зауставим, да завирим у њу, да осетим мирис цвећа, да видим певача. Босна и Херцеговина, то је земља коју сам волела болом пре него што сам је видела, земља, тужна лепотица, коју сам заволела и љубављу кад сам је видела. И увек сам и нејасно осећала: ако је Сарајево глава те чудне земље, Мостар јој је срце. А како топло то срце у Мостару куца знали смо сви, чуло је цело Српство и Југословенство. Стигли смо ноћу. Нигде преноћишта. Ниједних кола. Неколико носача се понудише. Рекоше нам да можемо добити собу у хотелу „Неретва“ (они су казали „Наранта“) и да је то близу.

Хотел је иза Неретве. Једина празна соба била

је на врху хотела, под таваном. Неколико постеља

и један диван, који ја одмах заузех. Угасили смо светлост, требало нам је мало од-

мора. Спољашњу светлост нисмо могли угасити.

Не знам ко је спавао те ноћи. Ја нисам тренула. Све сам са једне вртоглаве висине гледала како се црне стене размичу да пропусте белу Неретву, а на небу се кугла месечева све више из диже да јој што боље осветли тај лепи пут.

Чудновато, ипак сам се донекле одморила. Ујутру смо пили рђаву белу кафу и јели добро грожђе. Затим се сунчали у парку који је ту пред хотелом. Баштован полива округлу леју пуну Ррумених ружа. То ми даје идеју. Пошаљем девојке да купе киту ружа.

— А сад, децо, једна кола, па да тражимо песника. ј

Било је десет и по. Кочијаш нас уз неке чудне улице одвезе једној кући. С кола скочи старија, енергичнија госпођица, и закуца на вратима. Неко дете изиђе и рече да „господин Алекса не станује овде, већ у Луци.“ Кочијаш није знао куда да тера. Питали смо. Било је људи у Мостару који нису знали за Шантића. Можда су то били странци. Моје одушевљење је клонуло. Са неким стидом сам гледала у букет ружа. Требало је дага вратимо у хотелску собу. Чинило ми се да сам увредила то цвеће, као што је судбина увек вређала мене. По другом упутству питали смо још пред једном кућом — није га било ни тамо. | 1

— Доста децо, нема смисла тражити још; постајемо смешне.

__ Чинило ми се као да се Шантић крије, а ја хоћу на силу, против његове воље да га видим. Де-