Pokret

ГОДИНА ПРВА БЕОЈИНЕ

12. АПРИЛА, 1924 Г[. : БЕОГРАД

ХЕГЕМОНИЈА

Муслимански посланици из Босне и Херцеговине постали су противници Видовданског Устава —- чим су га изгласили. То је мало необичио, али још је необичнија мотивација коју ти исти посланици дају оваквом свом поступку: они су, тако сами веле, додуше гласали за Устав, али не по својој слободној вољи, него под пресијом једне силе према којој су били немоћни; та неодољива сила, Тогсе тајеште јавили се у виду милијона којима је држави платила некадашње турске феудалце, у накнаду зато што им је одузела бенефиције и привилегије добијене вековним заслугама за господство Султана и одржавање нашег народа у турском ропству. Они су, нашавши се између два зла, изабрали мање: определили се за милијоне. По њиховој оцени, дакле, боље је да држава добије један рђав Устав, него да бегови остану без накнађене „штете“. Ликвидација овог новчаног питања значила је морално ослобођење за муслиманске послачике: не терорисани изгледима на могућност нових обештећења, они су постали способни да мисле и на државу и њено добро, и да своје мишљење не крију. Тако оспособљени стоје и данас, — ако се може веровати њиховим тврђењима, ако се, на име, и иза тих њихових уверавања не сакрива опет нека невидљива и неодољива сила, можда у виду каквих загребачких новчаних завода, или чега томе подобног. Али узећемо да су ове сумње и слутње неосноване : да је читава група Г. Спаха данас заиста изван фасцинације и хипнозе свачијег новца, дакле да има потпуну слободу расуђивања и опредељивања. Сад је, према томе, прилика да се чује, шта Муслимани, то јест шта Спахови посланици у име Муслимана, у истини мисле о питању Устава и државног уређења. Ову прилику они би требали да искористе што пре; јер она неће дуго трајати: сваки час може да звекне однекуд Тогсе тајеште и, разуме се, то ће бити крај независности муслиманског клуба.

Међутим, Муслимани се не журе. Они само кажу, да су против садашњег Устава, али какав би он требао да буде па да задовољи и њих, о томе ћуте. У питању ревизије, они су са Корошцем, вођом словеначких клерикалаца, који хоће автономије покрајина; они су и са Хрватском Заједницом, која хоће сасвим нешто друго; они су и са Радићем, који ни сам још није на чисто: шта за право хоће, — али, колико су и докле су са Корошцем, докле са Хрватском Заједницом, докле са Радићем, и где је линија која их одваја од сваке од ових група, то се не зна. Или боље: то се не каже, али зна се. Уставно питање, како га схватају наши ревизионисти, у главном је питање регулисања односа међу нашим племенима. Тако га схвата и Г. Спахо. И кад би га он решавао, несумњиво је да би га решио онако како га је решио и њихов клуб: ту је српство, хрватство, југословенство дошло до савршене једнакости и равноправности, на име, и једно и друго и треће подједнако је нулификовано, јер их је свако за себе и све заједно прогутао Ислам. Кад

би се могао наћи некакав Устав, који би тако поставио ствари и у држави, то јест који би је бацио под туторство Ислама, — то би био остварен идеал Г. Спаха и дружине.

Уз такве идеале, наравно, питање Устава је нерешљиво. Нерешљиво је оно и за странку Г. Корошца. Та је странка, по називу, по програму, по претенсијама југословенска, у исто време она је ексклузивно католичка, а по стварној политици својој она је, данас, племенска словеначка не само тим што је ограничена на једину Словенију него и тим што је, као Радић хрватске, освојила скоро све словеначке мандате. Но док Г. Радић свој посланички клуб сматра хрватским Парламентом („Хрватско Народно Заступство“), Г. Корошец не чини тако, а не чини зато што се његова странка не задовољава стим да буде само представник словеначког племена: њена је амбиција да у своје редове сабије све католике наше државе. А та католичка војска има да буде вођена и командована из Љубљане. Не из неких племенских или „националних“ мотива! Истина, и ти мотиви постоје, али они никако нису од пресудног значаја. Вођство мора остати у Љубљани и Словенији зато што тако изискује сама ствар. Активни, борбени, агресивни клерикализам живи и постоји само у Словенији. Ту је Католичка Црква истинска сила, — несравњиво јача него што је међу Хрватима, где је грдно усахнула чим је изгубили протекторат Хабсбуршке државе. Политичко јединство католика мора, дакле, имати свој центар у Љубљани, јер се иначе оно не да спровести и одржати.

А да би Љубљана могла постати такав центар, не сме Словенија бити сувише одељена од осталих земаља у којима живе католици или будући католици (јер и на ове се рачуна). Зато Г. Корошчева странка, и ако је за автономије, не жели да их прошири до пуне независности, као што Г. Радић хоће. Словенија треба да буде автономна — већ и зато да би била под искључивом влашћу Цркве — али, опет не сме бити одсечена, да остане без утицаја на ствари с ове стране словеначке границе: тако захтевају интереси политичког јединства католика, а њима, у првом реду, служи политика којој је Г. Корошец званични и видљиви вођа. Та политика не решава проблем наших племенитих односа, то јој и није циљ, или бар не главни циљ. Отворено говорећи, циљ је: омогућити предоминацију Католицизму у овој држави. Само, то се тако брутално

не каже, него се ствар сакрива за лепе речи о „равноправности“, али чак о заштити католичке мањине !

С тенденцијама које одговарају тим циљевима Г. Корошчева странка улази у сваку политичку акцију па, разуме се, ућиће и у евентуалну акцију за ревизију Устава.

По Г. Радићеву схватању, Видовдански Устав, сем осталих рђавих страни, има и ту, да је хрватском народу наметнут. Тај Устав, то се већ преко