Pokret

покрет

кнем, Пре годину дана смо прешли у ову осамљену алеју да нам не би сама полиција забранила да излазимо на главну променаду, јер моје присуство сневесе љује људе, квари им уживање гледања, уживање разговора, уживање дисања... јер сам ја, овако гадан, принуђен и сам да дишем!... Ја прислушкујем разговоре са пожудом, ја гледам људе и жене са живим интересовањем... Ја све то желим да чујем, да видим, да познам, да уживам, али од мене сви беже. Овдашњи један поп, страховито глуп, дошао је к мени да ме теши. Загрлио сам га. Није ме утешио, сувише сам паметан, али ме је његова намера осоколила... Једном кад сам једној дами хтео да дам цвет, она ми је захвалила и то ме је утукло. Једино чега се радо сећам то је један дечко који је, прошав случајно поред мене за школу, био толико дирнут мојом бедом да ми је одмах пришао без страха и устезања и разговарао са мном искрено и добро и дао ми свој стари, изучен буквар, пошто му је било много жао што нисам писмен. Другог дана је дошао и дао ми своје пиљке. Трећег дана ми је дао неке превађице, четвртог употребљене поштанске марке, шестог дана једну чоколаду од десет сантима. .. Можда не знате, ја не умем да пишем, али могу да читам Често преврћем његов буквар и оплакујем мога добротвора, — јер је он некако убрзо умро од шарлаха. М сећам га се и благосиљам га и увек бу га волети, као и вас... Али, збогом сад Господине. Већ захладњује и моја мати ће бити узнемирена. И последња моја жеља: Немојте да нам више прилазите.. Не, не! Хвала вам... извините! Али ја вас последњи пут преклињем не; мојте... Ја вас жалостим а ви мене увек наводите да вам завидим на здрављу, на снази, на свему. Растанимо се бар као пријатељи. Ево вам последњи пут моја рука! Кажем вам, последњи пут... Па да, јер мене већ вређа ваше сажаљење и стрпљење... и немојте да и ја вас увредим. Гадне су овакве болести... Збогом... Опростите ми и учините ми по вољи, али немојте да ме мрзите, размислите... И он поче да се лудачки церека, да се церека уједно и као човек и као дете, и као идиот и као геније, и као демон и као неки добри искрени дух, авет неке истине. А онај груби његов момак нареди му да ћути... јер му већ беше докипело, и одгура његова колица, гласно га укоревајући,.. Трагедија! Никад их више нисам видео. Али кад ми његов грешни отац описа њихов крај, бејах запањен за час а затим им одобрих. (После сам се крстио и молио Бога да ми не да да о томе више и мислим). Ја их се сетих и замислих се, једва слушајући матору будалу. Стари официр је најзад (причао ми је он) добио парницу и враћа се у Србију наследивши прилично имање, пошто је претходно ипак доказао да и ако су син и мати извршили самоубиство једновремено, да је син морао, као млађи, да умре ипак после ње. Цинички ми је овај отац објашњавао то правничко начело... Тестамент Госпође Петрићевић беше оборен. Академија Наука није добила ништа за испитивање наследних напасти. Али је зато стари официр могао да уда кћер, да пије до миле воље вискија са содом и да се понова претставља као исправан и несрећан човек. А његове бубуљице, отворене као неке ране по лицу, одавале су целу тајну и ако је он отмено сакривао. — Да, да, говорио ми је он, пре него што ће ди заспи. Треба разумети моје родитељско осећање,

191

моје човечанско осећање, боље рећи... Ја нисам звер. Ја сам их јуче ископао, спаковао их све троје у један сандук (и њега и њу и њену мајку) и преносим их у Србију. Подићићу им и споменик. Ја сам човек а не звер, господине... Кривице се, кажу, праштају али се увреде не заборављају. Они мени нису опростили а ја прелазим преко свих увреда. Бог ме је дао сталожена и стрпљива. Таква је сва моја фамилија. А ја нисам, ако хоћете, ни крив,

БГ >

ПЕТАР КРИЖАНИЋ:: Г. ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

што сам у младости западао у рђаво друштво. Напослетку, судбина, Господине! Не побеже нико од судбине! Ви знате каква је била моја жена кад је била млада! Охола, лепа, паметна, весела, дивна! А каква је умрла» Хеј-хеј! Не треба се никад много гордити! Никад! Додуше ја сам већ у блату али ипак мислим да сам вам ближи него они што суу ваздухуг Па кажите и сами! Сви смо ми људи гадни!

М. 6. Јовановић